Potresna sećanja dece koja su preživela Drugi svetski rat.
Druga knjiga iz umetničko-dokumentarnog ciklusa „Glasovi utopije“ Svetlane Aleksijevič, dobitnice Nobelove nagrade 2015. godine, pruža čitaocima nesvakidašnja svedočanstva dece koja su preživela Drugi svetski rat, transponovana u vrhunsku književnu formu.
Bombardovanje, nemačka invazija, zločini vojske nad stanovništvom, glad, razaranje, zbegovi i druge ratne strahote poprimaju sasvim drukčije dimenzije gledani očima nedužnih devojčica i dečaka, uzrasta od 4 do 12 godina. Uspomene tih sada zrelih ličnosti na svoje traumatično detinjstvo pretvaraju slike iz njihove bolne prošlosti u metaforu o sunovratu ljudskosti i čovekovom moralnom padu, podsećajući nas još jednom na poznatu misao Dostojevskog da „svi ideali sveta nisu vredni suze jednog deteta“.
Kazivanja najmlađih i istovremeno najobjektivnijih i najnesrećnijih svedoka ratne kataklizme na tlu tadašnjeg Sovjetskog saveza pokazuju se kao pravi podvig dečjeg pamćenja, i utoliko su upečatljivija nego mnoga svedočanstva o Drugom svetskom ratu.
„Vrednost dela Svetlane Aleksijevič sastoji se u dokumentarnoj potvrdi iznenađujuće male uloge države (i državne ideologije) u kodifikaciji individualnog pamćenja ratne traume. Kolektivnih trauma, kako svedoči Svetlana Aleksijevič, nema. Svakome treba dati reč da ispriča samo svoju strašnu istinu. Na pitanje da li nam je takva strašna istina potrebna, sama spisateljica odgovara: ’Čovek koji ne pamti u stanju je da stvori samo zlo i ništa drugo osim zla.’“ Sergej Ušakin
"Poslednji svedoci" nije običan roman s izmišljenim junacima. Ovo je dokumentaristička proza čiji su akteri deca koja su preživela Drugi Svetski Rat. Deca bez bezbrižnog detinjstva. Njihova istinita sećanja o ratu su zaista potresna, na momente i stravična. U stotinak kratkih priča viđenih iz očiju devojčica i dečaka u uzrastu od 4-14 godina ispričana je njihova istina o II Sv. ratu i zla kob njihovih porodica. Svaka od tih kratkih priča mogla bi da se pretoči u monumentalini roman o ratu, jer deca su zapamtila neverovatne detalje o teroru okupatora, o hrabrosti njihovih roditelja i borbi da se preživi. Kazivanja najmlađih i istovremeno najobjektivnijih i najnesrećnijih svedoka ratne kataklizme na tlu tadašnjeg Sovjetskog saveza pokazala su se kao pravi podvig dečijeg pamćenja, iskrena i upečatljiva. U njihovim ispovestima od celokupnog tog užasa ostaje samo nekoliko desetina reči, nekoliko kratkih rečenica u kojima je sadržana suština besmisla ratnih stradanja.
Прочитавши прве странице ове књиге схватио сам да ће пробудити у мени емоције које није ни једна друга... и нисам се преварио, стварно је постала једна од битнијих књига у мојој библиотеци. Написана као роман а није роман, већ жива сведочења људи који су прошли највећи ужас. Ауторка је вешто романсирала одговоре својих информаната, али да опет они остану јединствени, те им није нарушила аутентичност. Мислим да би оваквих књига и аутора требало да буде више, јер је јако битно чути 'из прве руке' о неким догађајима и људима чији смо савременици. Као што рекох на почетку, читајући ову књигу у мени су се мешали: туга, срећа, радост, љутња, бес... све помешане емоције из реченице у реченицу. Није ово роман као други где читамо шта је могло, а није се десило. Ово је роман чија радња и ликови су постојали у не тако далекој прошлости. Препоручујем свима да прочитају ову књигу па ће тек онда схватити колико смо срећни и колико треба да будемо захвални.
Ovo nije običan roman s izmišljenim junacima. Ovo je dokumentaristička proza čiji su akteri deca koja su preživela drugi svetski rat. Njihova istinita sećanja o ratu su zaista potresna, na momente i stravična. U oko stotinak kratkih priča iz očiju devojčica i dečaka u uzrastu od 4-14 godina ispričana je njihova istina o drugom svetskom ratu i zla kob njihovih porodica. Gotovo svi se slažu s tim da je život pre rata bio idiličan, pun šarenih boja, bezbrižnih dečjih igara i brižnih majki i očeva. Ili je tako ostao u njihovom dečjem sećanju zbog potonjih strahota. Sve se to promenilo gotovo u trenutku. Nad njihovim glavama nadvili su se neprijateljski bombarderi, sela i gradove zaposeli su im okrutni okupatori koji su ubijali i spaljivali sve što je živo i što mrda, bez obzira na uzrast i pol. Svaka strana, svaki red i svaka priča vrede. Zato neizmerno hvala autorki što je ovekovečila sećanja ovih ljudi. I velika preporuka svima. Obavezno štivo! Da naučimo zašto rata ne treba biti nikad.
Ova knjiga će vam slomiti srce. Njeni junaci su deca iz nekadašnjeg Sovjetskog saveza koja su preživela Drugi svetski rat. Autorka daje priliku svojim sagovornicima da ispričaju svoja sećanja, onako kako su ostala zapamćena u njihovoj glavi, prekrivena godinama, traumama, tugom i najčešće željom za zaboravom. Ta deca su već odrasli ljudi, zaposleni, penzioneri, očevi, majke... jedino što ih povezuje jeste to da su u periodu Drugog svetskog rata bili deca. Potresne su njihove priče. Jezive. Boli vas stomak dok ih čitate. Vrištali bi na sav glas zbog monstruoznosti i zgroženosti. Koliko god da teško odbolujem ovakve knjige, ne mogu da ih ne pročitam. Jer kolko god bile teške i sumorne odišu toplinom i ljubavlju. U tome se ogleda veličina ove autorke, da veoma osetljive teme prikaže na način i iz ugla na koji nismo navikli. Pogled na rat dobija drugu dimenziju kad o njemu čitate iz usta dece koja su patila i stradala zbog njega.
„Ja sam čovek bez detinjstva, umesto detinjstva imam rat.
Vasja, 4 godine“
Po završetku rata žrtve završe u statistikama, pretvore se u brojke. Uglavnom prebrojavamo mrtve ili pokušavamo da rekons...
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.