Horhe Luis Borhes je oduvek znao da će oslepeti. Bila je to stvar genetike: njegov otac, očeva majka i njegov pradeda su oslepeli i umirali na njegove oči, o čemu je pisao u predavanju na tu temu iz 1977. – „slepi, sa osmehom, i hrabri, kako se nadam da ću i ja umirati“. Njegov slučaj, napisao je, nije bio „naročito dramatičan“.
„Tragično je za one koji iznenada izgube vid. U mom slučaju, to postepeno smrkavanje, postepen gubitak vida, počeo je onda kada sam počinjao da vidim. To traje još od 1899. (godine kada je rođen), bez nekih dramatičnih promena, postepeno smrkavanje koje je trajalo više od tri četvrtine stoleća. Trenutak patetike dogodio se 1955. kada sam znao da sam potpuno izgubio vid, moj vid pisca i čitaoca.”
Borhes je o svom slepilu govorio kao o „umerenom, jer je bilo potpuno slepilo na jednom, a delimično na drugom oku“. I dalje je mogao da vidi plavu, zelenu i žutu boju, ali nije mogao da vidi crvenu i crnu. Da, crnu. Šekspir je pogrešio, objašnjava Borhes, kada je napisao: „gledajući u tamu koju i slepi vide...“
Jedna od boja koju slepi ljudi – ili bar ovaj slepi čovek – nije video bila je crna boja; druga je bila crvena. „‘Crveno i crno’ su boje koje su nam uskraćene. Naviknut da spavam u potpunom mraku, dugo nisam mogao da se naviknem na spavanje u toj izmaglici, u zelenkastoj ili plavičastoj magli, nejasno osvetljenoj, koja je svet nas slepih. Želeo sam da legnem u tami. Svet slepih nije mrkla noć kakvu ljudi zamišljaju.”
Ovo predavanje o slepilu takođe uključuje u jednu od Borhesovih najčešće citiranih rečenica: „Uvek sam zamišljao Raj kao neku vrstu biblioteke“. Ovo se, najčešće, citira izvučeno iz konteksta: pisao je o ironiji činjenice da je imenovan za direktora Nacionalne biblioteke Argentine 1955, upravo one godine kada je u potpunosti izgubio vid, te stoga više nije bio u mogućnosti da čita, iako je i dalje pisao. „Eto mene“, napisao je, „na neki način u samom centru, okružen sa devet stotina hiljada knjiga na različitim jezicima, a jedva mogu da nazrem samo naslovnu stranu i poneku riknu (bočnu stranu poveza).“
Dvadeset godina nakon ovog postavljenja, i nakon što je gotovo do kraja skliznuo u slepilo, Borhes je nacrtao svoj autoportret za Barta Britona u podrumu njegove knjižare „Strand“ u Njujorku. Tokom sedamdesetih godina Briton je sakupio preko 500 autoportreta velikana književnosti, u početku tvrdeći da su mu potrebni samo kako bi zadovoljio svoju „ličnu opsesiju“, ali kasnije ih je objavio u vidu knjige „Self-Portrait: Book People Picture Themselves“ („Autoportret: knjiga o tome kako ljudi zamišljaju sebe“). Prema rečima Britona, Borhes je crtao svoj autoportret „koristeći jedan prst navodeći olovku koju je držao drugom rukom“. „Doveo ga je njegov prevodilac“, rekao je Briton za
Njujork Tajms. „Portret je savršen, ali ono što je na mene ostavilo najjači utisak, bilo je kada sam ga ispratio na prvi sprat knjižare, gde sam ga posmatrao kako osluškuje prostoriju, police sa knjigama, knjige, i kada mi je rekao: 'Imate onoliko knjiga koliko imamo i mi u našoj nacionalnoj biblioteci.'“
Borhesov autoportret najčešće gledate ovako:
Ali, 1976. godine, objavljen je u časopisu „The Paris Review“, o okviru odlomka iz Britonove knjige, i prikazan je na sledeći način:
Ja bih se kladio na ovu drugu verziju, s obzirom na to šta je izvor. Mada, moram da kažem, da izgleda kao da je barem jednom okrenuo list dok je crtao, tako da je moguće da su oba načina posmatranja ispravna. Ali , šta je to napisao u dnu? Izgleda kao da je napisao „TANGLE WOOD“, ali ipak nije. (Ima li neko drugu ideju?)
Trebalo bi reći da Borhesu i nije bilo toliko žao što je slep. „Pisac, kao i svaki drugi čovek, mora da veruje da sve ono što mu se dogodi predstavlja nekakav instrument, sve nam je dato sa nekim razlogom“, napisao je.
„To ima još veću težinu kada je reč o umetnicima. Sve što se događa, uključujući poniženja, sramotu, nesreću, sve je to dato poput neke gline, kao nekakav materijal za umetničko delo. To se mora prihvatiti... ako slepa osoba razmišlja na taj način, onda je spasena. Slepilo je dar. Iscrpeo sam vas svim darovima koje sam izvukao iz njega. Podarilo mi je anglosaksonske jezike, dalo mi je i nešto od skandinavskih, poklonilo mi je znanje o srednjovekovnoj kulturi koje nisam posedovao, omogućilo mi je pisanje nekoliko knjiga, dobrih i loših, ali koje svedoče o trenutku u kojem su napisane. I ne samo to, slepilo me je naučilo da osetim da sam okružen različitošću drugih osoba. Ljudi uvek pokažu dobru volju prema slepima.”
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat