Možda bi trebalo da počnem analizu ovog dela sa objašnjenjem ko su zapravo varvari. Za stare Grke to su bili svi oni koji nisu razumeli ni govorili grčki jezik, za Rimljane su to pak bili svi primitivni i neobrazovani narodi koji su živeli van granica velikog Rimskog carstva. Kroz istoriju su svi narodi varvarima smatrali one ljude koji su živeli drugačije od njih samih, na svoj način, nešto nepoznato, a samim tim i neprihvatljivo. Zbog toga su predstavljali potencijalnu opasnost – nekulturni, rušitelji i pljačkaši, koji za sobom ne ostavljaju ni kamen na kamenu, osim u slučaju ako ih njihovi civilizovani susedi nisu na vreme pokorili i oduzeli im slobodu. A carevine postoje još od vremena kada su ljudi postali svesni svoje moći i mogućnosti da je isprobaju na drugima. U koje god vreme i u kojem god obliku da je postojala, carevina je podrazumevala dominaciju onih moćnijih nad potlačenima, monarhe ili oligarhe čije se pravo vladavine ne dovodi u pitanje, kao i osvajačke pohode u kojima carevina širi svoje granice, raste i cveta a pritom novootkrivene prostore i narode koji su automatski i pokoreni, pokušava da ukalupi po svojim društvenim obrascima, obilato i sa punim pravom koristeći sve njihove resurse, koji su ovim nesumnjivo prirodnim procesom postali vlasništvo Carevine.
„Iščekujući varvare“ drugi je roman koji je napisao
Džon Maksvel Kuci, koji mu je doneo svetski ugled i doživeo brojna izdanja i prevode. U pograničnom utvrđenju na obodu pustinje pesak je svuda. Na koži, pod zubima, u mislima, govoru, međusobnim odnosima. Junaci ovog romana su podanici jedne imperije – Carevine, smešteni u jednoj njenoj pograničnoj vojnoj ispostavi u kojoj vreme teče sporo, u tihom suživotu lokalnog stanovništva i povremenih nomada koje put nanese u njihovu naseobinu. Ispostavom upravlja Načelnik, čija je dužnost da održava red i zakon i da prosleđuje prikupljena dobra u prestonicu gde ih očekuju. Daleko od prestonice, samim tim daleko i od očiju onih koji Carevinom upravljaju, pa time daleko i od nevolja, Načelnik živi spokojno, na granici Carevine koja se, kao i sve Carevine, brani od varvara. Sopstvenu dokolicu Načelnik upražnjava prekopavajući obližnje dine, ispod kojih se kriju ruševine kuća iz prošlosti davno pre izgradnje utvrđenja, gde dovodi i lakše prestupnike da na manje represivan način odsluže kaznu, iako se kopanje po vrelom danu nikome ne sviđa i radnici ne dele zapovednikov zanos. Roman u prvom licu pripoveda upravo on, Načelnik, službenik neimenovane Carevine, koja je u sastav apsorbovala neke urođeničke teritorije i nametnula im svoje običaje, mada život domorodačkog stanovništva u pograničnoj varoši nije sasvim preinačila. Iz prestonice iznenada stižu naredbe o gušenju pobune varvara, koji su se navodno pojavili na granici, iako načelnik za tu tvrdnju ne nalazi nikakvu empirijsku potvrdu u svojoj zoni odgovornosti. Izvršilac isledničkih radnji, pukovnik Džol, dolazi po naređenju pretpostavljenih iz Trećeg biroa Državne bezbednosti, i surovo ispituje nedužne ribare koje su uhvatali u svojevrsnoj preventivnoj kaznenoj ekspediciji. Uprkos Džolovim visokoparnim izrazima o uhvaćenim zarobljenicima i uspeloj akciji protiv „dobro organizovanog neprijatelja“, Načelnika ne napušta zdrav razum, pa daje stvarnije viđenje stanja „Oni kukavni zarobljenici koje ste doveli – da li su oni ti neprijatelji kojih se moram bojati? Da li to tvrdite? Vi ste neprijatelj, pukovniče! ... Vi ste neprijatelj, vi ste izazvali rat, i vi ste im dali sve te mučenike koji su potrebni – i to ne sad nego još pre godinu dana kad ste počinili svoja prva pogana varvarstva ovde! Istorija će mi dati za pravo!“ Po završenom ispitivanju, pukovnik ih pušta kući, a u ispostavi ostaje jedna obogaljena devojka o kojoj brigu počinje da vodi Načelnik, više iz osećaja krivice nego iz želje da je poseduje. Saosećajući sa žrtvama, krenuće u donkihotovsku pobunu zbog čega će postati neprijatelj države, te se nakon izvesnog vremena odvažuje na put do njenog plemena i vraća je narodu kome pripada. Na povratku u ispostavu čeka ga optužnica za izdaju, čamljenje u zatvoru i redovno iživljavanje bezbednjaka koji mu stavljaju do znanja kako prolaze oni koji bi da Carevinu uče drugačijem ponašanju.
„Carevina je stvorila istorijsko vreme. Carevina je svoje biće postavila ne u pravilno i glatko kružno vreme godišnjih doba, nego u izlomljeno vreme uspona i pada, početka i kraja, katastrofe. Carevina osuđuje sebe da živi u istoriji i snuje zaveru protiv istorije.“
Pročitao sam da je Kuci inspiraciju za ovaj roman pronašao u pesmi „Očekujući barbare“ Aleksandrijskog pesnika Konstantina Kavafija. Pesma je isto kao i roman univerzalna alegorijska priča o carstvu i njegovim neprijateljima, o nama i onima, nekim drugima, o onome što nam je poznato i onome što je drugačije i samim tim pogrešno.
Autor: Nikola Janković
Izvor:
Delfi Kutak