Ako je jezik zaista, kao što dosetka kaže „dijalekt sa vojskom i mornaricom“, onda u nekom višem smislu dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Kolokvijalni urbani bosanski idiom, onaj mangupski, svakodnevni, ulični jezik jalijaša po čaršijama, kasabama i mahalama stekao je dostojanstvo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, uglavnom kroz ono što danas nazivamo Nju primitivs pokret, kroz Top listu nadrealista, pesme Zabranjenog pušenja, rane Kusturičine filmove i sve što je išlo s tim.
Roman Osama Vladimira Kecmanovića nastavlja se na tu tradiciju, nakon što se kontekst u kome je ta tradicija nastala bespovratno raspao. U romanu se, naravno, govori i o tom raspadu, ali to nije njegova najvažnija tema. Osama nije roman o raspadu jednog sveta, nego nešto mnogo ambicioznije – roman o raspadu više svetova. Jednostavno i arhetipski koncipiran – kao ispovest koju za nekim američkim šankom zemljak s nadimkom Pisac izgovara piscu iz rodnog kraja koga sreće prvi put u životu, Osama u mikrourbani kontekst neimenovanog bosanskog gradića uvodi sve važne i krucijalne teme velike književnosti: odrastanje, prijateljstvo, ljubav, rivalstvo, mržnju, zavist, rat, ludilo i smrt. Istovremeno, kao i svaka dobra proza ispisana u prvom licu, ovo je, u nezaboravnoj frazi Margaret Jursenar, i vrhunski portret jednog glasa, glasa njenog bezimenog naratora.
Priča koju nam glas pripoveda jest tragična, u pravom smislu te reči, ali nije lišena humora. Ona je i politična, ali bez tendencioznosti. Duhovita je, ali bez karikature. Liči nam na mnoge priče koju smo čuli ili pročitali, ali nije kopija nijedne od njih. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju. Tu su šavovi jasno vidljivi. Postoji, međutim, još jedna važna knjiga koja na nekoj imaginarnoj polici treba da bude sused Osami. Radi se o Mihailovićevom romanu Kad su cvetale tikve. Idiom i vreme su, naravno, drukčiji, ali ispovest emigranta koji zemljaku u dalekom svetu priča priču veću od života – to je isto.
Do Osame Kecmanović je bio pisac čije je svako novo delo nužno upoređivano s romanom Top je bio vreo. Sada se to menja, jer odsad njegov opus ima dva vrhunca. Deo popularnosti Topa sigurno je posledica političkih kontroverzi koje su pratile ovaj roman. Biće zanimljivo videti da li će neki od mnogih koji su zbog Topa dezavuisali i pisca i njegovo delo reagovati i na Osamu. Makar rat u Bosni ovde nije jedina tema, svi koji traže apsolutnu političku korektnost i povinovanje jedinoj na Zapadu overenoj verziji interpretacije ratova za jugoslovensko nasleđe lako će da pronađu teze i fragmente s kojim bi mogli da polemišu. Ipak, ako to i naprave, biće to jalov posao. Ponovo će možda izazvati buru u čaši vode koja će suštinski, u smislu marketinškom, zapravo pomoći piscu, ali u kontekstu književnosti, kao što je bio slučaj i sa Topom, neće moći kredibilno da ospore ni umetničku vrednost ni humanističko utemeljenje. Jer možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana, pa i u saosećanju s tim tragizmom. Videlo se to i u Topu, kao i u nekim pripovetkama, ali u Osami je to još mnogo očiglednije.
Trideset godina nakon što je objavljen album Dok čekaš sabah sa šejtanom prozvan po istoimenoj pesmi, roman Osama podseća zapravo neke velike i epske, a nenapisane pesme starog Zabranjenog pušenje koje se, u nekoj paralelnoj istoriji, nije raspalo i koje je nastavilo da stvara pesme o fragmentima svog, i našeg, raspalog sveta.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Politika