„Dobro sam, hvala bogu! Tokom višemesečne izolacije bio sam praktično zatvoren, ovde, u svom domu u Madridu, posvećen isključivo čitanju knjiga i pisanju, što je lek za svakog pisca.
Srećom, kuća je dovoljno velika i ima baštu u kojoj provodim najviše vremena. Španija je bila izuzetno pogođena ovom pandemijom, a i sada je u Madridu situacija veoma loša, ponovo su vraćene restrikcije i ograničenja, i opet sam se vratio čitanju.“
Ovako, ekskluzivno za Novosti, iz udobnosti svog doma, odgovara peruansko-španski nobelovac
Mario Vargas Ljosa (84) na naše očekivano prvo pitanje o zdravlju u ovo doba pandemije. Mada je posle prvog talasa korone sebi dozvolio više slobode, čak i poneko putovanje u inostranstvo, sada se ponovo povukao u svoj dom, među knjige. Intervju, koji smo vodili preko aplikacije ZOOM jer „voli da vidi sagovornika“, započeo je šaljivom konstatacijom da „normalni razgovori više nisu u modi“.
Povod za priču sa autorom čuvenih dela „
Grad i psi“, „
Razgovor u Katedrali“, „
Jarčeva fešta“, „
Avanture nevaljale devojčice“... jeste njegov poslednji roman „
Burna vremena“ (kod nas nedavno objavila Laguna, u prevodu
Branka Anđića), u kom se vratio starim temama koje su mu donele svetsku slavu - diktatorima i diktaturama. Vešto preplićući istorijske i književne junake, Ljosa govori o puču kojim je 1954. svrgnut predsednik Gvatemale Hakobo Arbens, da bi na njegovo mesto, i uz pomoć SAD, došao pukovnik i diktator Kastiljo Armas.
Ipak, glavna radnja odvija se iza kulisa ovih događaja. Samoproklamovani „kralj propaganda“, zbog interesa velike američke korporacije
Junajted frut, uspešno je manipulisao masama i javnim mnjenjem, ubedivši ih da Arbens „radi sa komunistima“. U vreme Hladnog rata ovo je bila najveća „kletva“ koja je nailazila na oštru reakciju Amerikanaca.
„To je bio prvi
fake news slučaj u Latinskoj Americi, a možda i u svetu, i završen je pobedom laži nad istinom. Tada se nije koristio termin 'lažnih vesti', ali to je bilo upravo to. Za to je bio zaslužan jedan imigrant, Austrijanac, nećak Sigmunda Frojda, Edvard Bernejs. Njega je angažovala moćna kompanija
Junajted frut, koja je eksploatisala Latinsku Ameriku uzgajanjem i izvozom banana, da spreče predsednika Arbensa da im nametne porez.
On je novim agrarnim zakonom terao sve veleposednike, i domaće i strane, da plate porez na zemlju koju obrađuju, odnosno, na milione kvadrata koje je
Junajted frut koristio besplatno širom Latinske Amerike. Bernejs je doveo u Gvatemalu ugledne novinare iz Vašington posta, Njujork tajmsa, Tajm magazina... Zahvaljujući neznanju Amerikanaca o ovoj zemlji, lako ih je ubedio da je Arbens komunista i oni su počeli da pišu neviđene gluposti, poput one da će Gvatemala postati deo Sovjetskog Saveza. To je bila smejurija, jer u to vreme nije bilo jednog jedinog Rusa u celoj Gvatemali, a da ne pominjem da je Arbens bio sve suprotno od diktatora.“
Iako kažete da je to smejurija, ljudi i danas veruju u tu laž?
Hakobo Arbens nije bio komunista! Naprotiv, zahvaljujući svojoj supruzi, Salvadorki koja je studirala u SAD, on se u svojim odlukama ugledao na SAD, koje su za njega bile ideal demokratije i, da ironija bude veća, zemlja u kojoj su svi plaćali porez, pa i United Fruit. Ali, uz pomoć CIA, državni puč je uspeo, Arbens je svrgnut i doveden Kastiljo Armas. I danas mi je neverovatno kako su ugledni američki novinari, poznati po kritičkom stavu prema SAD, naseli na tu laž.
Kakva su vaša sećanja na te događaje?
U to vreme bio sam na studijama u Limi i cela operacija je izazvala traumu kod nas studenata. Jer, verovali smo u demokratiju, u to da se dobrim odlukama može reformisati i unaprediti zemlja, kao što je pokušavao Arbens u Gvatemali. Kada su ga u tome sprečili CIA i vojska, to je dalo impuls budućim vojnim pučevima, kubanskom modelu, gerilskim pokretima... Bio je to uvod u katastrofu za Latinsku Ameriku, koja će potrajati dugo nakon toga. Usledile su oružane pobune širom kontinenta i decenije smrti, užasa, vojnih diktatura. Danas je stanje u Latinskoj Americi neuporedivo, ali smatram da moramo da se vratimo u prošlost kako bismo naučili važne lekcije, da se nikad više ne ponovi.
Borba sa lažnim vestima i manipulacija javnim mnjenjem sada je postala svakodnevica. Kako prepoznati istinu u tom moru lažnih informacija?
Veoma teško. Ali, zato su nam potrebni nezavisni i odgovorni mediji. Laž danas mora da se bori sa slobodnim medijima kojih, srećom, u demokratskim zemljama ima u velikom broju. Nažalost, u diktaturama to nije moguće, jer upravo vlast fabrikuje najveće laži kako bi zadržala privid i ubedila narod da su stvari mnogo bolje nego što realno jesu. I u demokratskim društvima se svakodnevno borimo protiv lažnih vesti koje nam se nameću kao istine. To ne samo da uništava sve pore društva, već izaziva ogromno nepoverenje ljudi u institucije sistema. Smatram da su
fake news pošast savremenog društva, ali i vrsta populizma koji je vrlo rasprostranjen u svetu politike. Ali, kao što sam rekao, uloga slobodnih medija je da raskrinkaju laži i ogole istinu.
Može li tu da pomogne književnost? Kakva je njena snaga?
Mnogo manja nego nekad, iako se danas i objavljuje i čita više. Danas, međutim, postoji velika ponuda zabavnih sadržaja, zahvaljujući razvoju tehnike, ljudima se zabava nudi preko televizija, telefona, video-igrica, pa je književnost skrajnuta. Opasno je, međutim, ako kultura zapostavi ideje u korist slika. Jer samo ideje donose promene, pokreću revolucije, dok maštovite slike koje plasiraju masmediji služe za kratkotrajnu i prolaznu zabavu. Dobra literatura postavlja pitanja, kritikuje, pokreće polemike... Nažalost, ozbiljna i društveno odgovorna književnost je marginalizovana a njeno mesto zauzela je laka literatura čiji je jedini cilj zabava. Zato je obrazovanje od izuzetne važnosti. U školama se mora izučavati dobra književnost jer ona razvija maštu i budi kritičku svest, a to su najvažniji činioci progresa i napretka svakog društva.
U vremenu pandemije videli smo da su ljudi najveću utehu pronalazili upravo u kulturi – u knjigama, u muzici...
To je istina, a ima i jedan zanimljiv fenomen. Baš juče sam razgovarao sa mojim izdavačem koji mi je kazao da je, umesto očekivanog pada, u Americi i u delu Evrope prodaja knjiga porasla. Zahvaljujući pandemiji i izolaciji, ljudi su ponovo počeli da otkrivaju čari knjiga i to je pozitivna stvar u celoj ovoj situaciji.
Kako će izgledati svet posle pandemije? Očekujete li neke radikalne promene posle ovih „burnih vremena“?
Verujem da će, na prvom mestu, biti mnogo manje arogancije u našem odnosu prema prirodi. Jer, zahvaljujući velikom napretku nauke i tehnike, ljudi su pomislili da su ovladali prirodom, a ova pandemija, koja je izazvala haos u Evropi i svetu, pokazala nam je da to nije istina. Nadam se da ćemo iz ovog iskustva izaći pametniji i odgovorniji prema okruženju, kao i da ćemo ubuduće izdvajati mnogo više sredstava za zdravstveni sistem. Jer, videlo se da nijedna zemlja nije bila spremna da se suoči sa tako velikim izazovom kao što je pandemija. Zato je važno da se ulaže u bolnice, u osoblje, u razvoj novih tehnika koje će nam omogućiti da se borimo sa epidemijama ovog tipa. Jer, u svetu koji je zahvaljujući napretku tako dobro povezan, epidemiju je teško ograničiti i obuzdati.
Osim sa pandemijom, svet se trenutno bori protiv još jedne pošasti – terorizma?
Terorizam je realnost našeg vremena, kao što je bio i u 19. veku. I tada su, kao danas, najveće žrtve podnele najcivilizovanije i najnaprednije zemlje. To će se dešavati i dalje, zato treba razviti adekvatne mehanizme odbrane, ali one koji neće ugrožavati slobodu pojedinca. Nažalost, pojedine vlade iskoristile su ove pretnje pandemije i terorizma da ograniče slobodu ljudi, što je nedopustivo.
U ranijem intervjuu za Novosti rekli ste da podržavate Srbiju na njenom putu ka Evropskoj uniji. Tokom pandemije videli smo da mnogo toga ne štima, da je zajedništvo EU u krizi. Da li i dalje verujete da je Unija najbolji izbor?
Istina je da je bilo krize u odnosima tokom pandemije, ali to mora biti rešeno. Kad je potreban jedinstven odgovor i primena jedinstvene politike, to nije lako postići, jer do izražaja dolaze naše različitosti, koje nisu zanemarljive. Bregzit, odnosno izlazak Velike Britanije, bio je veliki gubitak, ali se nadam da će shvatiti da je cena koju moraju da plate za to previsoka i da će u budućnosti, na neki način, ponovo biti deo EU. Jer, po mom mišljenju, bez Engleske, Evropa je hendikepirana. Unija je kompleksna i ambiciozna tvorevina, ali je od izuzetnog značaja za budućnost. Ne bi valjalo da se svetske sile dele između Kine i SAD, jer Evropa je kolevka demokratije i ljudskih prava i ne sme da zavisi ni od koga. Ne bi bilo dobro da na svetskoj sceni Evropa nema predstavnika, a to će najbolje raditi ujedinjujući se. Ali, ta unija mora da bude čvrsta i stabilna, mora da bude stub, važan akter svake budućnosti. Očekujemo i da Srbija uskoro postane deo Unije, kao i sve zemlje Balkana. Upravo Balkan ima važnu ulogu u stvaranju čvršće, pravednije i jače Evrope.
Pre nekoliko godina posetili ste Srbiju, u Beogradu ste imali druženje sa čitaocima koji su u velikim redovima čekali priliku da se susretnu s vama.
Veoma me je iznenadilo da su moja dela toliko čitana u Srbiji. Imao sam divne susrete sa čitaocima, posebno one u Beogradu, nažalost, nisam imao vremena da ih sve upoznam, ali nadam se, biće druge prilike. Sad nije vreme za bilo kakve planove, mnogo toga zavisi i od mojih izdavača, ali, da, rado bih ponovo došao u Srbiju i u Beograd, veoma mi se dopao vaš grad.
Da li ste možda počeli da radite na nekom novom romanu?
Ovoga puta ne pišem roman, nego kritičku studiju o velikom španskom romanopiscu 19. veka Benitu Peresu Galdosu, koji je nažalost malo poznat van granica Španije. Ostavio je veliko delo, uglavnom usmereno na kritiku tadašnjeg španskog društva kojim je upravljala Katolička crkva. Zbog toga u ovu zemlju nikada nije stigla industrijska revolucija, i Španija je tada izgubila sav značaj koji je imala u prošlosti, i vratila se veliki korak unazad.
Razgovarala: Ana Popadić
Izvor: novosti.rs