Korisnici društvenih mreža, pa i junakinja moje knjige, kreiraju sebe kao likove romana, režiraju sopstveni život, zamišljaju živote drugih.
Reči Kamij Lorans u njenom novom romanu „Mogla bih to biti ja”, oštre poput noža, nemilosrdno seku dok govori o diskriminaciji prema ženama. „Od severa do juga, vlada jedna te ista diktatura, bez obzira na to da li je fundamentalistička ili pornografska... Žene starije od 50 godina ne iznose se na pijacu pošto nisu prikladne za upotrebu koju kupci hoće da im namene”, piše ona kroz svoju junakinju Kler Milkam, aludirajući na činjenicu da su žene odvajkada tretirane kao objekti i navodi primere Makrona i njegove znatno starije supruge koji izazivaju podozrenje ili Madone kojoj ljudi „zameraju da želi i dalje da postoji”. Ne zaboravlja da napomene da su u Francuskoj na kraju 19. veka u vreme Uismansa, braće Gonkur i „velikih ženomrzaca svih fela“, imali i jednog lekara koji se otvoreno zalagao da se „iskoreni životinjka sa punđom“.
Ovaj roman stigao je 8. maja i pred našu čitalačku publiku u izdanju Lagune u prevodu Gordane Breberine, a Kamij Lorans bila je učesnica „Molijerovih dana“, manifestacije koju već tradicionalno organizuje Francuski institut. Poznata francuska književnica, dobitnica nagrada „Femina“ i „Renodo“, do sada je objavila 11 romana (kod nas su objavljena još dva: „U tvom zagrljaju” 2004. i „Ni ti ni ja” 2007), piše hronike za „Imanite”, „Mond” i „Liberasion”, i predaje na Institutu političkih nauka u Parizu.
Prvi deo vašeg novog romana ima naziv „Crkni dabogda”, a vaša junakinja Kler Milkam kaže da je to jedina poruka koju muškarci imaju za žene i da to nije metafora. Nije li to ipak malo preterano?
Iskoristila sam tu frazu koju njoj upućuje jedan muški lik u romanu kako bih napravila simboličnu formulu mizoginije. „Crkni dabogda, beži, ustupi mesto mlađima, ustupi mesto muškarcima“. Naravno, ne treba to shvatiti doslovno, to je samo jedan simptom seksističkog nasilja, naročito prema ženama u izvesnoj dobi.
Vaš roman je bez sumnje oštra kritika mizoginije, koja je čak i danas za mnoga društva normalna stvar. Kako ocenjujete situaciju u Francuskoj? Postoji li danas potreba za feminizmom?
Uvek postoji potreba za feminizmom i to svuda, samo u različitim stepenima. U Francuskoj je neravnopravnost polova i dalje veoma jaka, kako profesionalna, tako i društvena, kulturna. Nejednakost kad je reč o životnoj dobi, kojom se ja dosta bavim u ovom romanu, samo je jedan aspekt te neravnopravnosti, ali on najbolje govori o tome da su kroz istoriju žene tretirane kao objekti – objekti žudnje, zatim ravnodušnosti i na kraju prezira. Osnovna ambicija feminizma jeste da se izbori da žene budu subjekti kao i muškarci, a ne objekti, za šta ih smatraju širom planete.
U uvodu knjige, čak, pominjete Makrona i njegovu suprugu Brižit kako biste ilustrovali te predrasude?
Brižit Makron je bila izložena paklenim napadima u medijima zbog razlike u godinama koja postoji između njenog muža i nje. Ono što ja podvlačim jeste nepravda i nedostatak simetrije: da je slučaj obrnut i da je on stariji od nje dvadeset godina, niko ih nikada ne bi kritikovao. To bi se smatralo normalnim. Ta asimetrija je očigledan znak seksizma i mizoginije. Ta diskriminacija kada su godine u pitanju zasniva se isključivo na društvenoj konstrukciji u čijoj osnovi leži arhaična predrasuda. Brižit Makron svojom vidljivošću doprinosi dekonstrukciji te društvene predrasude i borbi protiv nje.
I kako su muškarci reagovali na ovu vašu knjigu?
To ne bih znala da kažem. Koliko muškaraca toliko i reakcija.
Vaš roman je jedan rašomon, gde nalazimo priču u priči. Čak se spisateljica, autorka prvog dela romana koja se u drugom delu pojavljuje kao narator, zove Kamij kao i vi. To je igra?
Oduvek sam volela romaneskne konstrukcije tog tipa, roman u romanu, poput onih ruskih babuški. To jeste jedna igra, ako baš hoćete, ali ozbiljna igra koja istražuje granice između stvarnosti i fikcije. To je i razlog što se lik iz drugog dela romana zove Kamij. Da li sam to ja ili je reč o izmišljenoj ličnosti? Zabavlja me da pustim da zaplovi ta misterija. Čak je i prezime junakinje iz prvog dela (Milkam) anagram mog imena (na francuskom Camille – Millecam).
Upotrebljavate i Fejsbuk kao romaneskno sredstvo?
Da, Fejsbuk nam dozvoljava da sakrijemo svoj identitet, da lažemo, da manipulišemo i svi korisnici društvenih mreža na neki način iskorišćavaju tu njegovu romanesknu moć. Oni sebe kreiraju kao likove romana, režiraju sopstveni život, zamišljaju živote drugih, pronalaze priče manje ili više fiktivne. Fejsbuk je mašina za izmišljotine, pa ga u tom smislu i te kako koristi i moja junakinja.
Volite da pišete o sopstvenim iskustvima, ali takvo pisanje ponekad može biti i opasno po vas ili po druge?
Književnost u kojoj ne rizikuju ni pisac, ni čitalac, nikoga ne zanima. Pisanje uvek podrazumeva moć da kažemo nešto o sebi, o drugima. Dakle, jedna knjiga može izazvati glasine, neprijatnosti, može da povredi nekoga. Ali treba takođe imati poverenja u pisca koji meri svaku reč i koji ono što želi da kaže neće upotrebiti kao oružje namenjeno za osvetu. Ja ne pišem iz želje za osvetom.
Posle smrti sina napisali ste roman „Filip”, a kada je posle toga takođe poznata književnica Mari Darijasek napisala roman „Tom je mrtav” mediji su pisali da ste je optužili za plagijat?
Nikada nisam optužila Mari Darijasek ni za šta. Samo sam 2007. napisala jedan dugačak članak u Književnoj reviji, gde sam rekla da mislim da je njen roman loš. Ali nikada joj ne bih uskraćivala pravo da piše o čemu god hoće, zaista nikada, tako da nije bilo ni mojih optužbi, ni sudskog spora, suprotno glasinama koje je ona pronosila gde god je stigla.
Autor: Gordana Popović
Izvor: politika.rs