Intervju sa Filipom Davidom

Filip David (76) je književnik i dramaturg, nekadašnji urednik Dramskog programa TV Beograd i profesor dramaturgije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Dobitnik je NIN-ove nagrade i nagrade „Meša Selimović“ za 2014. godinu za roman „Kuća sećanja i zaborava“. To je priča o četiri prijatelja koji su kao deca doživeli holokaust. „Ono što nazivamo zlo ima bezbroj lica“, kaže pisac. „Istovremeno, svemu čega se dotakne oduzima smisao.“
 
Kakvo je osećanje sveta koji Vas okružuje?

Vreme nas prosto gazi, što smo stariji ubrzanje postaje sve veće. Nismo se pošteno izrazgovarali sa našom decom a pred vratima su već naši unuci. Postoji poslovica, na prvi pogled banalna, a u suštini tačna: „Sve je prošlo i ovo će proći“. Spojili su se početak i kraj životnog puta. Prati me to osećanje nepotpunosti, nedovršenosti, prolaznosti.
 
Kako je ratno nasilje uticalo na Vaše delo?

Nasilje je, očevidno, sastavni deo biografije moje generacije, ali, i generacija pre toga. Takva su vremena u kojima smo proveli svoj vek, „mračna vremena“ kako ih je nazvala Hana Arent. Ratna nasilja su najmračniji deo lične i opšte istorije, vremena kada se pokazuje koliko se ljudi malo razlikuju od divljih zveri. Ali i u najvećem i najstrašnijem nasilju se pokazuje da postoje i oni koji imaju snage, hrabrosti i humanosti da se nasilju suprotstave. I ti malobrojni zapravo održavaju svet u nekoj vrsti ravnoteže – da sasvim ne pretegnu mržnja, destrukcija i zločini.
 

Kako ste se menjali, šta ste mislili u mladosti, a šta mislite danas?

Moja osnovna razmišljanja o svetu i ljudima nisu se mnogo promenila od mojih mladalačkih dana. Uveren sam da suštinskih promena u odnosu na ono što smo dobili u detinjstvu i mladosti od svojih roditelja, od ljudi sa kojima smo se družili, knjiga koje smo pročitali, nema. To nas prati kroz čitav život. Kasnije se obogaćujemo novim saznanjima, ali promene nisu radikalne.
 
Da li je Vaš uspeh presuda koju očekujete od sledećih pokoljenja?

Ništa ne očekujem, ničemu se posebno ne nadam, niti verujem u ono što se podrazumeva pod rečju „uspeh“. Uspeh je relativna i varljiva stvar. Bilo bi jako prepotentno predviđati da li će nešto od onoga što sam napisao preživeti naše vreme i stići do budućnosti. Ne, zaista o tome ne razmišljam niti na to imam uticaja.
 

Kako određujete odnos politike i umetnosti?

U celini posmatrano, politika je neprijatelj umetnosti. Bez politike se ne može, to je istina, ali politika je jedna površna, licemerna disciplina čiji je cilj da u potpunosti zagospodari našim životima, našim delatnostima, pa i da podvrgne umetnost svojim interesima i potrebama. Ipak, taj odnos nije tako jednostavan. Neka velika, značajna umetnička dela nastala su na dvorovima, zahvaljujući bogatim i uticajnim mecenama. Sjaj i beda politike inspirisali su mnoge umetnosti. Ali umetnici koji su se podredili, predali i prodali politici, zapravo su prodali svoju dušu đavolu.
 
Da li je umetnost odlika slobodnog duha?

Zavisi. Ne bih u tome bio izričit. Neki od velikih umetnika bili su robovi svojih strasti, bolesti, ludila čak. Umetnost može biti „cveće zla“ ali i osećanje unutrašnje slobode. Može nastati na dvorovima ali i na bunjištima.
 

Ko vam je ulio poverenje u samog sebe?

Moji roditelji, moji prijatelji. Oni koji su verovali u mene i kojima sam ja verovao.
 
Šta je u umetnosti preobrazilo Vaš svet?

Pisanje i čitanje otvorili su mi vrata jednog drugog, alternativnog sveta, možda i stvarnijeg od ovoga u kojem živimo, u svakom slučaju, dubljeg, složenijeg i tajnovitijeg.
 
Šta ste ranije čitali a šta čitate danas?

Još uvek dosta čitam, ne mogu da zamislim svoj život bez biblioteke. Čitam savremene pisce, ali se sve više vraćam i klasicima koje sam u mladosti čitao. U svakom novom čitanju otkrivaju se i neka nova značenja, ponešto od onoga što nekada nisam dovoljno dobro razumeo ili što mi je jednostavno promaklo.
 

Koliko su odluke u životu koje ste donosili bile „Vaše odluke“, a  koliko su drugi uticali na Vas?

Živim u uverenju da sam sve važne odluke donosio bez pritiska sa strane, poštujući neke svoje životne principe.
 
Šta smatrate svojom vrlinom a šta manom?

Nije moje da govorim o sopstvenim vrlinama i manama. O tome mogu da sude drugi.
 
Koji period života Vam je bio najlepši?

U svakom periodu svoga života imao sam i dobre i loše dane. Ne zavisi sve samo od nas, nego i od sredine u kojoj živimo. Sve u svemu, bavio sam se poslom koji sam voleo, bio urednik dramskog programa na Televiziji, bio profesor dramaturgije na fakultetu, pisao knjige, scenarija... Blizu pedeset godina živim sa svojom suprugom, imamo decu, unuke. To je, uprkos mnogim nedaćama koje nisam mogao da izbegnem, kao ni mnogi drugi, ipak jedan ispunjen život.
 
Autor: Daniela Mitrović
Izvor: Ona Magazin