Kako proricati sudbinu iz knjiga

Pre sedam godina, moj prijatelj Stavros se preselio u Barselonu zbog knjige koju je pronašao na ulici. Naravno, priča nije toliko jednostavna: istekla mu je studentska viza, bio je uključen u njujoršku poetsku grupu koja ima ogranak u Barseloni, govori španski jezik...



Sve su to logični razlozi, ali je istina i to da je jedne noći šetajući po Bruklinu naišao na turistički vodič o Španiji koji je ležao na stepenicama i gotovo čekao na njega. „Pronalaženje tog vodiča delovalo je kao znak“, rekao mi je dok smo se opraštali. „Svakako sam razmišljao o Barseloni, ali nakon toga sam znao da moram tamo da se preselim.“

Zapitala sam se: koliko često svet ovako funkcioniše? Nikada nisam imala takva iskustva. Dok šetam, ne nailazim na knjige koje bi mogle da mi otkriju sudbinu, već na opuške, slomljeno staklo, masnu ambalažu brze hrane, žvake i druge stvari koje se obično nalaze na ulici.

Ali Stavrosova priča nije jedina. Prošle nedelje mi je prijateljica ispričala kako je njena instruktorka joge pronašla, u detinjstvu, knjigu o pozama u jogi koju je neko ostavio u bašti njenih roditelja. To je baš lepa slika: knjiga skrivena ispod grma ruža, devojčica je pronalazi i počinje da vežba te poze u svojoj sobi. A zatim se priča razvija i to postaje njen život. „Ta knjiga je bila njena sudbina“, rekla mi je prijateljica.

Još neki ljudi koje znam su svoje životne promene pripisali knjigama, iako njihove priču nisu toliko drastične. Ema, prijateljica, navodi da je odluku da se preseli na istočnu obalu iz sunčane Kalifornije donela zbog srednjoškolske ljubavi prema romanu „Čudesni momci“ Majkla Šejbona. Opisi univerzitetskog kampa doprineli su njenoj odluci da studira u Veslejanu gde i ona može da šeta u zimskom kaputu tokom hladnih noći.

Jednom prijatelju je bivša devojka poklonila „Majstora i Margaritu“, a ta knjiga ga je povela ka Nabokovu i Dostojevskom – danas je Vil analitičar kriptologije za vazduhoplovne jedinice, specijalizovan za ruski jezik. Drugom prijatelju, Bredu, je sestra toliko nedostajala kada je otišla na fakultet, da je dane provodio u njenoj sobi i pronašao primerak zbirke „Pusta zemlja“ T. S. Eliota u kojoj su ga privukli fragmenti francuskog jezika. „Francuski mi je sam po sebi zvučao kao poezija“, rekao mi je, a sve je na kraju dovelo do toga da je prošle godine objavio prevod zbirke pesama francuske pesnikinje Šantal Bizini.

Postoji alternativa za nas koji nismo imali sreću da naiđemo na tekst koji će nam promeniti život: aktivniji način za pronalaženje tragova ka budućnosti u knjigama. Bibliomantija ili upotreba teksta u proročke svrhe, koristi se već hiljadama godina u raznim kulturama širom sveta. Na ovaj način, umesto da čekate da vas knjiga pronađe i ponudi vam smernice, možete se okrenuti onoj koju već držite u rukama.

Neki oblici bibliomantije su zasnovani na određenim tekstovima poput „Ji Đing: knjiga promena“, koja je verovatno najstarija knjiga ovog tipa. Njeno poreklo obavijeno je velom misterije, ali se pretpostavlja da je 64 heksagrama upisano na proročke kosti za vreme dinastije Šang, oko 1600. godine pre nove ere, a reči koje ih prate su transkribovane iz usmene tradicije 800 godina kasnije. Postoje razni načini za upotrebu ove knjige, ali se obično koristi tako što se baci 50 štapića hajdučke trave ili tri novčića: oblik koji oni formiraju određuje koji deo „Knjige promena“ treba da pročitate kako biste dobili znanje kome težite.

Stari Rimljani su svuda videli proročanstva, od putanje kojom ptice lete do šablona koji su se na zemlji javljali tokom žrtvovanja. Takođe, koristili su stihove Vergilija, Homera i Biblije kako bi proricali sudbinu. Ovakva praksa opisana je u mnogim delima, a najpoznatiji primer je u „Odbrani poezije“ Filipa Sidnija gde opisuje kako je Klodije Albin, kao dete, pronašao stih u „Enidi“ zbog koga je kasnije tokom života pokušao da preotme Cezarov presto.

Pesnik Robert Brauning je takođe praktikovao neki oblik „sorti“, kako se naziva ova metoda, o čemu je detaljno pisao svojoj budućoj ženi: kako bi isprobao „sorte“, trebalo je da otkrije sudbinu na prvoj stranici prve knjige na koju naiđe. Knjiga koju je uzeo bila je „Gramatika italijanskog“ koja je na početku sadržala malo romantično obećanje: „Ako se u sledećem svetu budemo voleli kao sada, voleću te zauvek.“ Ovo otkrovenje sa police ispostavilo se proročkim: Brauning i Elizabet Beret su uskoro pobegli i tajno se venčali, a ova priča se i danas, vek i po kasnije, smatra jednom od najvećih ljubavnih priča u svetu književnosti.

U Iranu mnogi ljudi praktikuju „fālgīrī“, vrstu proricanja koja se isključivao zasniva na Hafizovoj poeziji. Oni koji traže savet o određenoj stvari, ili žele opšte predviđanje za godinu koja dolazi, treba da zatvore oči i otvore knjigu: tradicija kaže da prva pesma koju dodirnete rukom sadrži odgovor koji vam je potreban. Za sve one koji nemaju svoj primerak Hafizove knjige, moderna tehnologija je ponudila sajt „Fale e-Hafiz“ gde jednostavno kliknete i vaš stih će se pojaviti.

Sličnu stvar razvio je i pesnik Reb Livingston – sajt „Bibliomancy Oracle“ je generator koji za vas bira deo teksta iz baze savremene književnosti. Pre nekoliko dana sam, nezadovoljna svojim ljubavnim životom, odlučila da ga isporobam i upitala: „Hoće li sve na kraju ispasti dobro?“ Svetilište mi je odgovorilo citatom iz pesme „Faster, faster“ Stefani Bejlzer: „Istina je, vera je opklada koju ne možeš da izgubiš. Ona je uverenje u potpunu izvesnost, poput rime, osećaja zaokruženja i ubeđenja.“

Meni je ovakav odgovor delovao obeshrabrujuće, kao obećanje da ako budem imala vere, ljubav će preživeti – ako ne sa ovim čovekom, onda sa nekim drugim. Kada sam to pomenula prijateljici, ona je poruku shvatila drugačije: vera mi ne garantuje rešenje koliko mi pruža osećaj ubeđenja u ono u šta već svakako verujem. Shvatila sam da je čitanje tog teksta u obliku proročanstva o mom ljubavnom životu zamutilo moj pogled.

To me je navelo da pomislim da su možda sve ove priče o knjigama kao katalizatorima u stvari bile o potvrdi ličnih sklonosti: način na koji vidimo ono što želimo. S obzirom na to da je Stavros već želeo da ide u Barselonu, vodič koji je pronašao delovao mu je kao znak. Da je želeo da se preseli na Kipar, možda nikada ne bi primetio „Lonely Planet: Spain“ kako leži na stepenicama. I da je Alisijina instruktorka joge odrasla i postala advokat, priručnik o pozama bi ostao samo sećanje iz detinjstva.

Ovaj fenomen je filozof Volter Fišer nazvao „narativnom racionalnošću“. Reč je o paradigmi da ljudi razumeju i objašnjavaju svoje ponašanje, sebi i drugima, stvaranjem priča koje opravdavaju njihove izbore. Ne radi se o pronalaženju knjige koja vam je promenila život, već o promeni sopstvenog života i pripisivanju uloge katalizatora knjizi, čime je ona postala lik u priči koju sami pišemo.

Iako sam oduvek mrzela frazu da je svako od nas „autor sopstvenog života“, ako je ne gledam kao izjavu o kontrolisanju budućnosti već o neobičnom mozaiku fragmenata koji čine našu prošlost, sve to ima smisla. Toliko stvari nam se dešava i tek kada pogledamo u nazad, možemo da stvorimo koherenatan narativ i razumemo šta je uticalo na našu promenu: koji savet smo usvojili, na kojoj žurki smo upoznali ljubav svog života, prilikom kog odlaska kod lekara je dijagnostifikovan tumor, koja mala odluka je promenila sve u našem životu. Znamo šta je važno tek kada se osvrnemo iza sebe.
 
Autor: Kejt Angus
Izvor: lithub.com
Prevod: Dragan Matković