Da li je istina da bismo raskid lakše podneli samo da nam je jasan razlog?

KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI

Razloga za prekid jedne veze može biti na stotine, baš kao i za njeno trajanje. Ali, dok traje, malo koga će zanimati zašto traje. Naprotiv, kada voljena osoba ode, naročito ako to učini bez objašnjenja, ostajemo zapitani, začuđeni i zbunjeni. Neretko, više od samog kraja postaje nam nepodnošljivo to što ne znamo zašto. Uveravamo sebe i druge da bismo raskid lakše podneli samo da nam je jasan razlog. Čini nam se da su povreda i bol koju osećamo jači i dugotrajniji jer nam nije objašnjeno o čemu se zapravo radi i gde je, dovraga, nestala ljubav na koju smo se do juče kleli.

Kada me je gospodin "lemur" napustio bez objašnjenja nekoliko dana nakon žurke povodom useljenja u novi stan i to učinio tako neopozivo, tako konačno vraćajući mi sve stvari i ključeve od stana, mislila sam da ću umreti. Nestati, potpuno se dezintegrisati zbog užasa, neverice, bola i nemoći. Najteže od svega bilo je to što je mozak neprekidno postavljao pitanje od kojeg mi se činilo da ću poludeti: zašto? Danonoćno sam prebirala različita scenarija, moguće povode, konstruisala i celim bićem se nadala da je u pitanju greška koju će ubrzo i sam uvideti i vratiti mi se. Sasvim prirodno da sam to očekivala kada smo danima unazad planirali zajednički život i proširenje porodice. Prolazile su nedelje, pa meseci, pa godine... I dan danas mi ponekad prođe kroz glavu misao: "Zašto je otišao, zašto mi nije rekao zašto?"

SVE MOGU DA RAZUMEM

Da li se i na vas odnosi ovaj naslov? Izgovorila sam tu rečenicu nebrojeno puta i isto toliko puta je čula od svojih drugarica, poznanika, klijenata. I to najčešće iz istih razloga: neobjašnjivi nestanak voljene osobe. "Bilo bi mi lakše kada bih znala zašto", najčešća je prateća rečenica koja ne služi baš ničemu osim da produbi bol i unese tračak nade da ćemo, ako ikada budemo saznali uzrok, moći uticati na promenu odluke, objasniti da je mnogo više razloga da ljubav preživi nego da se od nje odustane.

Nekada mi se zaista čini da je veća patnja zbog tog neznanja nego zbog činjenice da nas, neko koga volimo, više ne želi. Može nam izgledati da je to nekakav automatski čin samozaštite: mozak se bavi istraživanjem, igra ulogu detektiva, ispreda priče, analizira, umesto da oplakuje, žali i boluje. Ali, u stvarnosti ta sponatana aktivnost nam otežava period oporavka nakon što smo, ne svojom voljom, dobili status slobodnog strelca, samca koji se može priključiti ogromnom broju onih koji se izjašnjavaju kao singl. Svako od tih pitanja koje postavljamo sebi, svaka ispričana priča, svaki pretpostavljeni uzročnik ljubavnog fijaska, polako ali sigurno plete mrežu najrazličitijih osećanja, mrežu prisilnih misli koje se takvom brzinom nižu da više ni jednog trena ne možemo a da ne mislimo na sve ono što nam izaziva bol. I tako se tuga uvećava dan za danom prerastajući u patnju koju, nehotice, hranimo iznova i iznova, uvlačeći sve koje poznajemo u ovu igru otkrivanja i odgonetanja.

BAŠ-ČELIK ILI BAŠ ME BRIGA

Pored toga što tugu pretvara u patnju, ta neutaživa potreba da saznamo razlog pa da nam onda bude lakše - predstavlja iluziju. Iluziju da bi nam bilo lakše. Uopšte ne verujem da bih se zaista osećala bolje da mi je lemur rekao: zaljubio sam se u drugu. Pored bola što me ostavlja namah bi se pojavio i osećaj niže vrednosti ili potpune bezvrednosti jer je jasno da je ta druga bolja čim me zbog nje ostavlja. Urušilo bi se moje klimavo samopouzdanje, proradili bi kompleksi, osnažila bi ljubomora i mnogi strahovi.

Ili da mi je rekao: ne volim te više, dosadno mi je sa tobom. Možete li zamisliti talas autodestruktivnih osećanja? Ili , na primer: shvatio sam da te nisam dovoljno voleo. Majko moja, pa zar nije dovoljno što nema budućnosti s njim, zar i prošlost da mi ukrade? Sve one predivne trenutke u kojima sam se osećala bezuslovno voljenom i prihvaćenom?

Ne, ne verujem da bi mi bilo lakše... Iako sam vam već priznala: i dan danas me zanima zašto. Dakle, nisam bila Baš-čelik da podnesem razlog koji god da je bio, ali to znam tek sada. S druge strane, nikada nije došao trenutak da me je baš briga. To je priroda uma: stalno nas zavitlava.

SMEŠNI IZGOVORI

Možda će, uprkos boli koja vas zbog raskida napada i besa što vas nije udostojio ni objašnjenja, uspeti da vas nasmeje sećanje na sve one izgovore koje ste davali onima sa kojima niste želeli da budete više ili niste želeli uopšte. Znate već one rečenice tipa: "Ti si suviše dobar za mene", ili " Nisam ja za tebe, zaslužuješ neku bolju", ili "Nisam spremna", ili "Nisam se još oporavila od prethodnog udarca", ili one najbezličnije, "Nije do tebe". Setite se s kojom ozbiljnošću ste ih izgovarali i s kakvom grimasom. Moraćete da se nasmejete i da istovremeno prihvatite: nekome je lakše da ode bez reči, nekome da smišlja razloge, nekome da vas dovede u stanje da poželite da odete. Svako bira način koji mu je najlakši i to je potpuno prirodna stvar.

Od svega je najvažnije da prihvatimo da rastanak ne negira ni ljubav ni nas: rastanak znači da je došlo vreme da idemo dalje, svako svojim putem, svako da bi stigao baš tamo gde treba da stigne, iako niko ne zna gde je to.

‪#‎ljubav ‪#‎raskid