I ja hoću bebu

- Došlo je vreme za odgovorno roditeljstvo, odgovorne brakove, odgovorne odnose i ponašanja. Vreme buđenja. Vreme istine.

- Ne verujem u biološki časovnik. Verujem u želju da se postane roditeljem.

Ne verujem u bajke. Verujem u Život. Divan život u kojem se stalno smenjuju svetlost i tama, radost i bol, prijatnost i neprijatnost, muka i užitak; Život koji opstaje i koji daje Život.

Dobro je što mi nisu poverovali.

Govorila sam da želim bebu, da želim porodicu i mir, i to uvek “baš s njim”. Govorila sam to u pauzama svađa, u postkoitalnom maženju na jastuku, u kratkim predasima ubeđivanja, ratovanja, nadmetanja. Pri svakom pogledu u nebo i zvezdu padalicu, u romantičnim šetnjama i nezaboravnim putovanjima. U tim trenucima potpuno bih izgubila iz vida da je potencijalni tata već oženjen, ili da je bonvivan (alkos u prevodu), ili ekstremno seksualan (čitaj: promiskuitetan i preljuban), ili tek izašao iz braka i pelena baš zato što nije mogao s njima da se nosi. Previđala bih i to da sam ja potpuni zavisnik od nečije naklonosti i pažnje, agresivno ljubomorna, često rastrojena, veoma nesigurna i nezrela... i bez stalne profesije i zaposlenja što će reći da sam godinama noć menjala za dan.

Dobro je što nisu poverovali, mogli, hteli, smeli, umeli... šta god. Ipak, bili su dovoljno hrabri da mi to saopšte i rizikuju salve optužbi, vulkane gneva, restrikcije uživanja pa sve do potpunog razlaza jer veza, zaboga, “nema perspektivu”.

Možda vi stvarno znate zašto izgovarate tu rečenicu. Možda stvarno umete da prepoznate taj čuveni “majčinski instinkt” iako postoji ozbiljna mogućnost da su u pitanju strahovi, čežnje, bežanja, iluzije ili puki pokušaji davanja smisla životu ujedno sa idejom sigurnosti koja je, ma o čemu da je reč, uvek lažna. Ovo kažem baš zato što sam, kao i vi, žudela za njom ulažući enormne napore da je osetim i dosegnem.

Iskočiću iz konteksta za čas samo da vam, u zagradi šapnem da sam sigurnost pronašla tek onda kada baš ništa spolja nije bilo sigurno, kada sam bila sama, kada se biološki sat već pokvario od opominjanja, i kada sam spoznala da je sigurnost duboko u meni: u mojoj veri, snazi, umećima, ljubavi, strpljenju, poverenju u sebe i život i zahvalnosti za svaki dan koji ugledam. Možda vi zaista osećate da je čovek pored vas “onaj pravi” i nemate dileme da je to dovoljno za uspešan brak i srećnu porodicu. But, let me tell you...

Uzmite s rezervom sve što ću reći jer iako sam stala na stranu istine u nameri da razbucam iluzije, potrošene tradicije i predrasude, priznajem da je sve to nekada potrebno da vas okuraži, da vas osmeli da se upustite u nešto što je najvažnija, najteža, najosetljivija uloga koja uporedo donosi obilje nesigurnosti i nemoći od kojih bežite od kada ste se rodili. Počeću, na primer, od toga da “onaj pravi” sigurno postoji, ali pravi za šta? Za koju ulogu? Da li zaista verujete da će onaj šarmantni mačo donžuanac umirati od sreće da sve te svoje osobine okači o kuku i posveti se noćnoj prehrani, izmlazanju i pelenama? Postoji i “pravi” za ulogu tate. To je onaj što vas je od početka od nečega štitio (iako niste znali baš od čega), vodeći računa da na vreme odete u krevet i vi i on, jer je sutrašnji dan pun obaveza i zahteva. S njim vam je seks verovatno bio malo manje dinamičan a vaša potreba za svađom u jeku pms-a ostajala nezadovoljena zbog čega ste ga nazivali “emotivnim bogaljem”, “santom leda” i baksuzom i sumnjali da on može biti “taj”. Ima i onih koji se toliko posvete ulozi oca da zaborave na sve ostalo prikrivajući (ne)vešto nezadovoljstvo što taj mali paketić sreće nisu rodili oni sami. A bogami i onih koji padnu u postporođajnu depresiju i “ukradu šou”.

Dobijete brzinski dvoje dece i ogromnu mogućnost da se ostvarite kao super mama. Samo, teško da ćete se ujedno tako ogromno ostvarivati i na svim ostalim poljima. Naravno, sve je mnogo lakše ako ste veoma mladi pa su vam bake i deke veoma vitalni. I neuporedivo lakše ako na sve to imate i “višenegodovoljno” novca. I ako je vaš nervni sistem genetski otporan i snažan. I ako ste “frilenser” ili slobodni umetnik pa ne morate da se vratite na posao već nakon godinu dana. U protivnom, bićete ljuti na ceo svet što su od vas krili da deca nisu samo izvor radosti, uživanja i sreće, i da osim fantastičnih slika na fejsbuku postoje i one koje nisu za javnost...

Mislite da vas plašim? U pravu ste. Pored rođenja i godina (naročito prvih) u primarnoj porodici, najvažnije tačke rasta, sazrevanja, smisla i svrhe donose brak i roditeljstvo. A mi se u to upuštamo vođeni romantičarskim iluzijama, idiličnim slikama iz popularnih magazina, nesposobnošću da zamislimo svoj život bez “Gospodina Pravog” za kojeg verujemo da nas je učinio potpunim i celim uz neprekidno opominjuće tiktanje biološkog sata i poneko, sve učestalije pitanje brižnog roditelja: “A vi, kad ćete?” Nema odgovora na to iritirajuće pitanje koje nam se uvuče u podsvest i ne prestaje, kao na verglu; i mi sve više zagledamo muškarce ne videći ih, gledajući u nešto imaginarno što ćemo prepoznati kao svetleću auru Tate. Nešto što će nam omogućiti da nađemo odgovor na to dosadno, ponižavajuće pitanje koje nas namah svrstava u red manje vrednih. Nas, ionako nesvesne svojih vrednosti.

Prošla su vremena kada je trebalo naseliti planetu. Ne brinite se za nju: prenaseljena je. Grca pod pritiskom nezadovoljnih, nedovoljno voljenih, bolesnih, napuštenih, nemoćnih, nesigurnih, nervno labilnih, nepismenih, nesnađenih, nedodirivih... Došlo je vreme za odgovorno roditeljstvo, odgovorne brakove, odgovorne odnose i ponašanja. Vreme buđenja. Vreme istine. Koje, možda, ne izgleda toliko romantično, ali ako mu se pristupi s poverenjem, odgovornošću i željom da se razvija i raste, donosi neuporedivo slađe i dugotrajnije plodove.

Ne postoje ni “prava mama” ni “pravi tata”. To se postaje. To se uči. A započinje tako što postajemo Pravi MI. Pravi Ti. Prava Ja: istinska, autentična, dosledna, nezavisna, slobodna, samosvesna, odgovorna, spremna... Ne verujem u “Gospodina Pravog”, verujem u sve one pogrešne i nakrive koji su mi doneli iskustva koja imam. Ne verujem u biološki časovnik. Verujem u želju da se postane roditeljem. Ne verujem u bajke. Verujem u Život. Divan život u kojem se stalno smenjuju svetlost i tama, radost i bol, prijatnost i neprijatnost, muka i užitak; Život koji opstaje i koji daje Život.

“Samo onaj ko rađa roditelje može se nazvati istinskim roditeljem. Loši učenici slušaju vrlo pažljivo. Dobri učenici sumnjaju vrlo pažljivo.”

Mika Antić, Mit o ptici