Oni hoće isto što i mi - Žensko-muški odnosi

Baš kao što mi hoćemo ljubavne igre i predigre, nesputanu strast bez cenzure, tako su i njima potrebni razumevanje, nežnost i pažnja...

Kada je reč o muško-ženskim odnosima statistika je poražavajuća, bilo da je interna ili zvanična. Interna je ona kada dve ili više drugarica s lakoćom pronalaze primere neuspešnih veza, brakova, pa čak i bezukusnih avantura (popularno - kombinacija) i zilion dokaza da “danas nema normalnih muškaraca”, a zvanične one u kojima se više od pedeset posto brakova raspada dok tridesetak posto mučno opstaje. Tu su i podaci namenjeni izazivanju masovne depresije – da na jednog muškarca u Srbiji dolazi šest žena. Istovremeno, muškarci se žale da nema “normalnih devojaka” i sve više igraju igrice, kako virtuelne tako i uživo, tražeći zabavu kada već ne mogu da pronađu ono što im je potrebno. Ali, veliko i ključno pitanje za oba pola jeste – da li zaista znamo šta nam je potrebno?

To što sam u srećnom braku, što imam dete i što se ne plašim da će mi muža oteti mlađa i lepša mogu da zahvalim činjenici da me statistika nikada nije zanimla i da su mi drugarice rasute po svetu, ili rasute po prošlosti i sećanjima, već prema dubini odnosa koje smo negovale. Ipak, presudno je to što sam “uzela stvari u svoje ruke”, a to znači počela da se bavim pronalaženjem uzroka, odgovora i pitanja u sebi, svesna da je ceo moj dosadašnji život samo niz logičnih posledica veoma predvidivih onima koji se ne plaše da gledaju unutra i kojima je istina dostupna i važna. Počela sam da prepoznajem svoje stvarne potrebe i načine kako da ih zadovoljim. Kako da budem srećna bez muškarca čija je sveta dužnost da me usreći. I zaista, kada sam pronašla udobno mesto u svojoj koži, kada sam počela da uživam u sopstvenom društvu, kada sam prihvatila svoje nesavršenosti i prestala da se plašim tuđih procena, kada sam, dakle, ZAVOLELA sebe, moj ljubavni život konačno se podudario sa mojim željama. Šlag na ovoj novoj jin-jang torti bio je prosvetljujući trenutak kada sam shvatila da su Oni zapravo ljudska bića koja bi trebalo upoznati, razumeti i doživeti pre nego im se ispostave zahtevi, očekivanja i buket neizgovorenih želja svezan u podrazumevajuću mašnu njihovih telepatskih i drugih viteških, natčovečanskih sposobnosti...

Ne, nemojte odustati od čitanja... neću ih braniti i ne stajem na njihovu stranu, neću ih stavljati na piedestal niti krunisati glogovim grančicama. Samo hoću da nas približim... sada, kada znam da je to moguće, kada sam spoznala da nismo suprotstavljeni već komplementarni i da je ideja naših suprotnosti sklad, a ne rat i nadmetanje, navika da iz konflikta crpimo strast, navika da ljubav merimo količinama patnje koju izaziva.

U vreme moje mladosti žene je vrebao stih jedne pesme “one hoće isto što i mi”... To nismo priznavale niti glasno izgovarale, ali postupci su nas demantovali, a oni su likovali što je još jedna “bitanga” zavela “princezu”. A verovale ili ne, i oni hoće isto što i mi. Samo, kao što mi ne priznajemo ono na šta aludira njihov stih, tako i oni čine sve što je u njihovoj moći da uvere ne samo nas, već i same sebe, da to na šta mislimo i što mi, žene želimo, nema nikakve veze s njima. Loš nam je polaz, pa su nam takvi i odnosi: istina se sakrila u mišju rupu a iskrenost i poverenje istakli bele zastave, kapitulirali pred snažnom armijom odbrambenih mehanizama.

I baš kao što mi hoćemo isto što i oni – ljubavne igre i predigre, nesputanu strast bez zadrške i cenzure, tako je i njima potrebno ono što smo u ispovestima rezervisale za sebe: razumevanje, nežnost, pažnja, zaštita, prihvatanje, briga, poštovanje, i onaj osećaj da si “kod kuće”, da si dobar baš takav kakav si i da su tvoje slabosti dobrodošle baš kao i tvoje snage i moći.

Zar smo zaista tako naivne da poverujemo da na prvom dejtu ne osećaju nelagodu, da nikada ne pate od manjka samopouzdanja, da se ne plaše patnje i razočaranja, da ih nije strah od mnogo čega, upravo kao i nas?

Potrebno je da vežbamo empatiju i razumevanje. Potrebno je da se stalno učimo Ljubavi. Jer tek kada provirimo iza sopstvene maske možemo otkriti koliko smo svi slični, koliko slično potrebiti, koliko uplašeni i nesigurni, a nabujali i potentni istovremeno. Nabujali od svega: života, sekasualnosti, radosti, kreativnosti, ritma, umetnosti.... – koji vape da se sruši brana pa da nas stope u jedno.

Muško-žensko zajedništvo.