Lažna ljubav!

Koliko često se osećate kao ispumpan balon ili kao ptica sa spazmom u krilima zbog čega više ili manje bolno padate na zemlju i sa znakom čuđenja iznad glave postavljate pitanje: “Šta se dogodilo? Mislila sam da se volimo...”?

Meni se ovo toliko puta dogodilo, i verovatno bi se dešavalo i nadalje da se nisam uhvatila u koštac sa uzrocima i dala pravo ime svojim razočaravajućim odnosima – lažna ljubav.

Susret sa divnim bićem

Zanimljivo je to da lažna ljubav u početku ima sve karakteristike prave. Njena najveća mana je što ne odoleva vremenu i iskušenjima. Naravno, ono što se zapravo događa jeste zaljubljenost a to je stanje kada sopstvene potrebe i žudnje projektujemo na osobu koja nas je privukla, fascinirala, osvojila. U prvim danima, dok nam prijatnost i nabubrela energija pune ćelije neprekidno zaključujemo kako “to divno biće” ima baš sve one osobine kojima se divimo, koje cenimo i uz prisustvo kojih bi naš život bio bogatiji i inspirativniji, a naši potencijali više dolazili do izražaja. Dobro, možda ne mislimo sve to. Možda jednostavno drhtimo od sreće u njegovom prisustvu, a svaki dodir nas katapultira do zvezda. Najčešće, to je stanje kada uopšte i ne mislimo. Mislili, nemislili ovo su razlozi koje bismo izjavili kada bi nas neko pitao. Naravno, tada nas niko ništa i ne pita, jer smo “nedostupne”. Isključene za sve što nije ovaj jedinstveni ruter za čiju mrežu se zakačio naš primopredajnik.

Zaista mi se činilo da je njegov glas u stanju da skloni oblake, a vreme provedeno s njim doživljavala sam kao rajska vrata večnosti. Samo, što su to vrata iza kojih su još jedna vrata, pa još jedna. Mi smo ostali u predvorju ljubavi. Tako kažem kada hoću da budem nežna, kada neću da je nazovem lažnom jer, zašto kriti: “bilo je lepo dok je trajalo, samo me je mnogo skupo stajalo”.

Imitacija bolja od originala

Ne znam kakav je slučaj sa vama, ali ja sam uvek ispoljavala baš one osobine koje nemam (dok se nisam zovolela kakva zaista jesam, to jest dok nisam prestala da verujem da to nije dovoljno dobro i da me niko takvu neće voleti): na primer, bila sam veoma nesigurna, s manjkom samopouzdanja, a delovala sam ekstremno samopouzdano; osećala sam se krhko i nemoćno, a veoma često demonstrirala moć. Što mi je nešto više nedostajalo to sam bolje imitirala njegovo postojanje. Tako sam kreirala svoju masku, svoj veličanstveni Ego.

Naravno, to nije tema. To je uvod da kažem da to uglavnom činimo. Zaljubimo se, dakle, u ono što sami nemamo, ili ga nemamo dovoljno; u ono što nam je potrebno, a što druga osoba obilato poseduje. Samo, što ne poseduje. Imitira to posedovanje, a zapravo joj baš to što nam u prvim danima prezentuje šarmantno i poletno, nedostaje, možda i u većoj meri nego nama. Verovale ili ne, šuplji smo na istim mestima. Baš na istim tačkama smo bušni, zato nikada ne možemo postati celi i zato cela stvar počinje da pada u vodu odmah nakon relativno kratkog marketinškog perioda, tojest, čim počnu iskušenja, izazovi – rečju: stvarnost koja se sve više ukjučuje u, dotada, ekskluzivnu, VIP mrežu.

Čuli ste za izreku da se zaljubljujemo u isto ono zbog čega se kasnije razilazimo. Evo jednog primera: nekada davno bila sam potpuno hipnotisana, očarana muškarcem koji je bio pravi majstor zavođenja, strastven, maštovit, dopadljiv, egzotičan, uzbudljiv... a onda sam, potpuno skrhana i iscrpljena, ostala sama jer je nastavio da ispoljava svoje osobine: da zavodi, strastvuje, dopada se, uzbuđuje, itd... Ili, npr, šarmantni bonvivan koji je svirao, pevao i pijuckao. Morala sam da ga napustim jer sam želela porodicu, a on je nastavio da svira, peva i pijucka.

Jedno je bilo sigurno: nikako nisam nalazila nekoga ko će zadovoljiti moje potrebe i zakrpiti pukotine. Zašto? Zato što to možemo da učinimo jedino mi. Da naučimo kako da podmirujemo svoje potrebe, da zacelimo rane, pokrpimo raspore, osetimo nezavisnost i slobodu i uplovimo u stanje Ljubavi potpuno samostalno. Onda možemo odlučiti s kim ćemo to stanje deliti, razmenjivati, razvijati. I tada je ljubav prava.

Žene na (s)ceni

Pitate se, možda, da li sam prestala da se zaljubljujem.

Ne, bio bi to previše jednostavan, bajkovit epilog. Dogodilo se nešto neočekivano.

Nastavila sam da projektujem, otvaram svoja vrata prebrzo, ulazim u odnose bliskosti i bivam fascinirana, samo su to sada bile žene. No, no. Nemojte da vam mašta ide u tom pravcu (iako podržavam prava na seksualna opredeljenja). Nije bilo erotskih projekcija - ja sam tatina ćerka, oduvek zaljubljena u Muškarce. Ali bilo je svega drugog: pripisivala sam im osobine čije mi je postojanje bilo potrebno, koje bi me inspirisale ili pružile neku drugu prijatnost – utočište, uzor, bliskost lišenu sujete. Previdela sam da su One, baš kao nekada Oni, često uz pomoć tehnika novog doba, do savršenstva uvežbale imitaciju upravo onih osobina koje su im nedostajale. Istih onih koje su nedostajale i meni. Tako su se moja razočaranja s muškaraca preselila na žene, s partnerskih odnosa na prijateljske; tako je lažna ljubav nastavila da postoji u mom životu podsećajući me da moj proces ucelovljenja još traje. Vraćajući me na revnosno učenje ljubavi prema sebi. Na bezuslovno prihvatanje sebe. Na veru da su sve ove lažne ljubavi neminovne na putu do Prave.

Samo što je put dug.