Disanje na Škrge

"Idiot!"

Mislim, nisam mu to, naravno, rekao u lice ali mojom svešću je sve vreme kolala ta jedna reč. I dok sam bezuspešno pokušavao da odglumim scenu iz nekog američkog filma u kojoj osumnjičeni uvek ima pravo na onaj jedan telefonski razgovor (pa i ako ga na to ne podseti podznojeni policajac uvek spreman za napad, spreman da osudi i Majku Terezu za neopozivi greh samo ako se zadesila blizu mesta zločina i da posle toga ode negde na pivo, žrtva se u nervoznom drhtaju ipak seti i nametne to pravo), i dok sam uzalud čekao u čekaonici na tvrdoj drvenoj klupi i dalje ne shvatajući da je  neudobni smeštaj deo plana kojim žele da sruše i tvoj poslednji otpor... I dok sam, već skrhanog otpora iako priseban i uveren da nemam baš nikakve veze s tim zločinom prihvatio rutinirano ponuđenu šolju kafe i cigaretu, sve vreme, dakle, mislio sam u sebi: "Idiot!"

Ti njegovi opušteni brci i oznojeno čelo, uniforma na kojoj su na moje oči rasla dva simetrična mokra lokvanja pod njegovim miškama, te dlake koje su izvirivale iz nosa nastavljajući se na brkove... Da li se možda trudio da podseća na Starca Vujadina ili Stanoja Glavaša? Stomačina mu se oklembesila preko opasača. Da je kojim slučajem opalio, metak ne bi ni mogao da ga povredi: usadivši se u salo nagomilano sarmama i punjenim paprikama kojim ga je žena - bez sumnje takođe brkata - tovila dok bi on samo brektao na premalenoj stolici, metak bi posustao i zaglavio se tu, u salu! Onda taj prekorni, ispitivački, pseudo-autoritativni glas ("Gospodine, jedino što tražimo od vas je da na kažete šta ste tražili na uglu Drinčićeve i Đure Strugara 28. juna 1998. u 23.33 časova!") kojim je pokušavao da me prisili, ma kad ti kažem, baš da me prisili na priznanje da imam neke veze s tim mrtvim čovekom!

A šta sam ja mogao da imam s tim mrtvim čovekom!?

Znam, reći ćeš: "Ti si, Jovane, jedna paranoična budala! Ti si realizovana žrtva sankcionisanja duhovne slobode!"

Ali, nije tako. Video bih ja tebe, brate moj, da su tebe tako spektakularno uhvatila dvojica pod miške i zajedno sa četvoro takođe osumnjičenih - u stvari takođe slučajnih prolaznika - ubacili u maricu i odveli samo nekoliko stotina metara dalje, u SUP u 29. Novembra!? Dok je taj nesrećni mrtvac zbog koga se sve to i desilo ostao da leži kao pregažena džukela dok ne dođe neka nova njihova patrola (kao da im je stanica na Novom Beogradu a ne iza ugla) da ga pokupi! Sad možeš da se praviš da je Jovan lud, budala, sad možeš da buljiš u sazvežđe Kvazara i čekaš, ne znam šta da se gore desi kad tebe nisu strpali u maricu. A šta sam ja mogao da tražim na uglu Drinčićeve i 29. Novembra!?

Ne znaš? Girice!

Jeste, brate, girice sam čekao na šiberu Male Morave, jer samo tamo možeš da kupiš girice u pola dvanaest uveče! I kome sam kupovao girice!? Tebi, tebi brate, tebi sam ih kupovao dok sam u sebi prebrojavao da li ću imati para za ceo hleb ili za pola kile, tebi da donesem u Opservatoriju. I što nisu uhapsili i kevukoja je s druge strane šibera pržila girice nego baš mene!? Pa čovek je umro i na njene oči, ne samo na moje... Ali, mislim se nešto... Mora da oni stalno dolaze posle smene kod keve u Malu Moravu na girice i pivo. Ma da, keva je proverena, skroz bezbednosno-informativno obrađena, čista k'o suza... A Jovan je sumnjiv! Jovan je taj! Pa ja da hoću da ubijam nepoznate ljude po Beogradu ne bi se bavio ovim čime se bavim, ne bi dolazio kod tebe da gledam u zvezde svako veče bez nekog normalnog, opravdanog razloga, nego bi umesto teleskopa uzeo snajperku pa bi rokao onaj šljam u kradenim kolima koji čitavu noć jurca oko Kalemegdana, ili one lopurde što sa svojim "damama" dolaze na splavove prekoputa, na Ušće! Pa bi kao onaj tip u Ostinu, Teksas, pucao s najviše kote u kraju. I sigurno ne bi kupovao girice za svog druga koji sad odmahuje glavom.

Šta je? Šta me sada gledaš k'o tele u šarena vrata!? Pa sigurno da nemam nikakve veze sa tom svinjarijom, nisam čoveka dobro ni zagledao. Jesam istrčao čim se čuo taj vrisak, jeste, mislim da je to bila neka žena. Okrenuo sam se ne stigavši ni kusur da uzmem. Zatrčao sam se s tom masnom kesom i fišekom girica i ugledao ga. Ležao je nasred skvera. Ležao je u jako čudnom položaju, kao da je zamalo uspeo da poleti. Jedna mu je ruka i dalje, činilo se, ojačana od poletanja pravila luk na betonu. Druga, kao da je Ikaru Sunce istopilo krila, skvrčena, s prstima savijenim u grču - nije uspeo da se dohvati željenog ispusta na nekoj od okolnih zgrada - druga je ruka, dakle, bila potpuno pripijena uz telo. Pantalone su mu bile malo svučene, srozane kao da je neko usred njegovog ustremljenja ka zemlji pokušao da ga siluje! Eto, to se dalo videti kada sam se približio.

I veruj mi, prirodno je bilo što sam pogledao ka nebu, na gore. Nisam to učinio u stilu neke religijske zapitanosti, daleko bilo da sam tražio neki odgovor od neba ili zvezda. Bilo je nekako prirodno da je pao sa zgrade. Ali, cic! Nema tu, na tom skveru, visokih zgrada. Seti se, bre, tu su samo porodične kuće i ona  predratna stambena zgrada na kraju Drinčićeve. A i ona je suviše udaljena.

"A kako je, onda, gospodine, po vama, čovek poginuo?", pita brka.

A ja se nakašljem pa mu kažem.

"Jednostavno, čoveku se smučilo. Više nije mogao da sluša te gluposti na TV-u, više nije mogao da se pravi da je belo-crno a crno-belo, više nije mogao da diše na škrge i da se davi, pazite, da se davi u sopstvenom vazduhu, u sopstvenom kisaoniku koji mu pripada, više nije mogao da gleda kako će mu deca odrastati okružena onim krimosima s jedne i onim uštogljenim, kravatiranim, u skupa odela nakockanim propalim studentima koji samo što se nisu udavili u svojim balama koliko samo bale dok pričaju sve reč-do-reči samo da ne zaborave ono što su im rekli da kažu nego lepo sve da pomenu, čovek više nije mogao da sedi skrštenih ruku u zemlji u kojoj nema, lepo - k'o u Americi - radnja pa da uđeš i kupiš, lepo, automat. "Molim pare molim priznanicu molim lepo nema problema i najjaču municiju koju imate, molim pare molim priznanicu molim lepo nema problema", pa da se popne na Beograđanku, na primer, i posadi se na krov kao onaj u Ostinu, Teksas, i da lepo sačeka svitanje i jutarnji program Studija B gde zovu one komunalce što se pravdaju da nisu oni krivi što nema vode, što nema struje, što nema goriva, što nema autobusa, što nema grejanja, što nema stanova, što nema stare a još manje nove devizne štednje koju su već zdipili drugari od onog ukockanog u skupom odelu, što nema ovog i onog... I onda, lepo, raspali po ljudima koji, kao, "ranom rane-dve sreće grabe" idu na posao gde i dalje zabušavaju a onda "pojeo vuk magarca", jao, ode firma u majčinu, ili, što je još gore trče u neku stranu firmu pa se tamo gađaju onim novosmišljenim terminima "doing this, doing that, doing it" i slično i onda dobijaju debele pare koje posle nemaju gde da potroše jer osim radnog nemaju privatno, a bogami ne smeju ni da se žene i udaju međusobno jer to može da ima dalekosežne posledice na njihov učinak u radu, pa onda pare i nemaju i da hoće na koga da potroše, pa da raspali i da ubija redom... Čovek više nije mogao da sve to trpi i trpi i šta... Poleteo je!"

Šta, kao, nema dovoljno visoke zgrade tamo da se lepo ubije? Kažem ti, i tih eventualija njemu je bilo dosta i ako nema dovoljno visoka zgrada - nema veze, može i bez nje. Poleteo je jer je hteo i leteo je u visinu kao da ga usisava zrak koji su ispustili vanzemaljci iz svog svemirskog broda iz tih tvojih sazvežđa i leteo je. Možda je pevao himnu koliko ga je grlo nosilo a možda nije, svejedno, jer je i u jednom i u drugom slučaju bio zarobljen sa svima nama ovde u ovom getu. I poleteo je po prvi put pun snage jer će se za koji trenutak ubiti jednom za svagda ne mareći za svoja ljudska prava kao čoveka pa da mu se zabrani i da se ubije i sve nas je sve lepo poterao u tri lepe i ubio se s velike visine, iako to po zakonima fizike nije bilo moguće!"

Eto. To sam ja rekao onom brki i on me čovek pustio.

Nije me ništa više pitao. Pustio je i mene i girice. A ti sediš u Opservatoriji, gledaš u zvezde, bole tebe uši! Gledaj i dalje, bolje je tako nego da sediš gore na zvezdama i da gledaš nas ovde i naše gluposti.

Jer tada mora da bi ti se baš zgadilo.

Mislim, stvarno zgadilo!