Svi smo mi, u stvari, već nagrađeni

U civilizovanim društvima, kakvo i mi navodno nastojimo da postanemo, nagrade za doprinos zajednici na humanističkom planu – umetničkim delima, proaktivnom delovanju u smislu boljitka zajednice pa čak i naučnim ostvarenjima na tom planu – ili, kako bi se to danas kazalo, za „kulturološki“ doprinos, dodeljuju se ne da bi se verifikovao već postojeći status autora i njegovog dela već pre da bi se pružio podsticaj, ohrabrenje za nove artefakte u budućem opusu narečenog autora/kulturnog poslenika. Tako je bar bilo do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Naravno, to tako i treba da bude. Svuda je tako, ili je bar bilo, osim kod nas, gde tako nikada nije bilo niti će biti.

Kod nas je dodeljivanje nagrade za umetnički, ili šire, kulturološki doprinos zajednici još uvek na tvrdom, korenitom i nepromenljivom plemensko/partijskom nivou koji podrazumeva mnogobrojne kompromise koje članovi žirija (najčešće ljudi bez neke značajne naučno/poetske bibliografije, za koje se svako iz branše pita na kom su to konkursu izabrani i kada im prestaje mandat) čine kako bi se dodvorili ovom ili onom. Odnosno sami sebi zagarantovali buduću nagradu, kada se promene uloge na relaciji žiri-nagrađeni. Tako se po kuloarima i kafanama često čuje da „taj i taj“ laureat nije, u stvari, dobio nagradu za delo za koje je nagrađen već zato što ga je neko, pre par godina, teško oštetio ne nagrađujući njegovo inače najbolje delo. Naime, ono delo koje je nastalo pre dvadesetak godina ali nije, zbog nekih drugojačijih plemensko/partijskih kombinacija nagrađeno kada je trebalo. Kao umetniku i naučnom radniku, ponekad i nagrađivanom autoru (da ne bude zabune) još uvek mi, na primer, nije jasno na šta se tačno odnosi nagrada za „Političku izuzetnost“? Budući da je po definiciji svako ko se aktivno, legalno i registrovano bavi politikom (bio on u opoziciji ili ne) sam po sebi „politički izuzetniji“ od običnog građanina, rečju, glasača. Ipak, neumorno i dalje dodeljujemo tu nagradu čak i sada kada smo shvatili da nas čuvena EU baš nešto i neće u svom društvu.

Sistem nagrađivanja za prestižne književne nagrade, recimo, sastoji se u sledećem: ukoliko delo ne emanira evropske vrednosti, urbanoidne fantazije a la „kako mali Đokica zamišlja Evropu (za kojima najveću glad imaju upravo provincijalci), transnacionalni progresivizam, ukoliko delo ne vrišti od tolerancije i opštekosmičke ljubavi, ne opominje da su patriotizam i porodične vrednosti najveća pošast još od najezde skakavaca – onda je osuđeno na propast. Ukoliko se, pak, žiri podeli oko dva predstavnika koji ispunjavaju pomenute kategorije, onda nagradu dobija sasvim treće delo/autor (tzv. neutralac). To je ono što niti smrdi niti miriše ali doprinosi da se „žiranti“ međusobno ne posvađaju. Ne daj Bože! Kako bi, onda, tako posvađani uopšte mogli da rade u novoj sezoni „Premijer lige“? Na žalost, dodela nacionalnih penzija kulturnim poslenicima, koja je na kraju prethodne fiskalne godine bila u žiži društvenog interesovanja, mutirala se i transformisala u dodelu „Nagrade nad nagradama“. Umesto da joj kulturološki žreci daju neki drugačiji naziv a ne „nacionalna“ ova vrsta penzije koja bi mnoge vredne i talentovane ljude udaljila od prehrane po kontejnerima a koji, opet, u Novom svetskom poretku na sopstvenu štetu pripadaju „starijim građanima“ ili stanovnicima „Zlatnog doba“, preko noći je prerasla u nagradu. Veliku, ozbiljnu. Starci i starice se svađaju oko toga ko ju je dobio a ko nije. Formula za njenu dodelu u Srbiji jednaka je gore pomenutom sistemu za dobijanje prestižnih književnih nagrada. Ukoliko se nacionalna penzija ne dodeljuje baš svim umirovljenim umetnicima već - kako to u glas ponavlja avetinjski žiri za dodelu istih - onima koji su svojim stvaralačkim radom preskočili „prečku“ postojećih estetskih i opšteumetničkih standarda, onda ispada da smo mi najkulturnija kulturološka sredina u svemiru. Nešto mi se ne čini da je tako. Kako se u to, onda, uklapa opšteprihvaćena sentenca da smo najnazadniji, najnepismeniji i najprimitivniji narod... u svemu osim u sportu!? Zašto, onda, za vreme svakog Sajma knjiga slušamo priče da je u nas više pisaca nego čitalaca, da ljudi dolaze da bi pojeli pljeskavicu a ne zbog knjiga, da je to vašar gluposti s tu i tamo ponekim (valjda na vašar zalutalim) izuzetnim izdavačima i još izuzetnijim piscima?

U pozorišnom svetu, čiji sam nekada bio aktivni pregalac, postoji urbana legenda o tome da u glumačkom ansamblu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu nema glumca/glumice koji nekada nisu (makar na kratko) bili na poziciji Direktora drame. Ova neproverena ali uvrežena konstatacija se naravno može preneti i na NP, JDP, BDP, Atelje 212 i ostala pozorišta u Beogradu, Kragujevcu, Nišu ili Somboru. Tako ispada da smo, onoliki koliko nas ima i koliko vredimo, svi jednom bili nagrađeni, „postavljeni“ a onda, pak, nepravedno smenjeni, nepostavljeni, odbijeni. A tako smo svi genijalni i preskačemo, baš svi, „prečku“ standardnih dostignuća u umetnosti ili kulturologiji da bi, u najmanju ruku bili idealni atašei za kulturu pri ambasadama Srbije u bilo kojoj stranoj državi – naravno na Zapadu, nikako među bivšim drugarima, tzv. Nesvrstanim, čije nam primitivno okruženje, ovako kulturnim i sofisticiranim ne bi baš prijalo. Svi smo mi bili ili ćemo biti nagrađeni. Pre svega, svako ko živi u demokratskom raju jednom zanavek oslobođene Srbije može se smatrati nagrađenim jer je, hteo-ne hteo deo svetle budućnosti liberal-kapitalizma. Koja, svetla budućnost, u mnogo čemu podseća na obećani raj samoupravnog socijalizma. Naravno, deo tog blagostanja biće samo onaj koji dogura do penzije. Ako može i nacionalne.