Kozmetikologija

Nadam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga pogrešno razume, onda znači da ga je ipak razumeo, samo na pogrešan način. Što je svakako bolje od potpunog nerazumevanja. Pazite: nemam ništa protiv pasa, mačaka (sam sam bio ponosni vlasnik jedne punih dvanaest godina), nemam ništa protiv manjina, nemam ništa protiv svakodnevnog tuširanja, još manje brijanja, nemam ništa protiv parkiranja na propisno obeleženim mestima, nemam ništa protiv klasične a još manje protiv moderne muzike, nemam ništa protiv naprednih tehnologija jer i pišem ovo ne guščijim perom nego na kompjuteru... a opet, sve mi se nešto čini da su oni, koji pored gore navedenih i sličnih stvari (u stvari) imaju nešto protiv postali sada komesari koji, kao i svi komesari, pokušavaju da mi isperu mozak. Stalno mi govore da ne radim ovo, da ne radim ono, da se klonim nečega i pristupim nečem sasvim drugačijem... bombarduju me preko katodne cevi zabranama i raznoraznim dovođenjima u red moje ličnosti, onako kako mi to ne bi radili ni Jezuiti da su me kojim slučajem roditelji umesto u školu poslali u Sjemenište. (Nemam nista protiv Jezuita, niti katolika, da naglasim). Komesari kao komesari, mora neko da radi i taj posao.

Dakle, čini mi se da od rođenja (u ulici tada Kosmajskoj a nakon toga Maršala Birjuzova, tu, u centru Beograda) nikada nisam bacao smeće kroz prozor (mada imam komšiju koji to radi), da nisam bacio u reku nijednu plastičnu flašu, da ne sejem opuške iz pepeljare automobila na pločnik, da ne ispuštam toksične tekućine na trotoar niti gasove u hemisferu, da ne prelazim ulicu na crveno i da obavezno zatvoram kontejner kada sam obavio ono malo posla što sa njim imam. S druge strane, mislim da oni koji danas imaju malo više posla s kontejnerima - danas, u renesansnom Novom milenijumu u kome smo svi konektovani na sve i širimo ljubav, mir i toleranciju! - tražeći u istom hranu ili neku odbačenu igračku za svoje dete imaju pravo da ne zatvore poklopac metalne naprave s gumenim točkićima. Čini mi se da oni imaju pravo i da ne recikliraju.

Pitam se ko manje reciklira, ona polovina prolaznika u Knez Mihailovoj koja u ruci nosi kese s oznakama „zara” ili „mango” (a koje nabildovani muževi nestrpljivo čekaju u džipovima parkiranim na četiri zardinjere, ako treba) ili oni koji kopaju po kantama za smeće pa im ponešto padne na trotoar? Da bi stvar bila dramski uzbudljivija, komesari koji su mene našli da uče gde i kako se odlaže smeće, toksični nusproizvodi proizvodnje, izduvni gasovi (valjda treba da, kao u američkim filmovima nabijem gumeno crevo na auspuh pa ga ubacim kroz prozor automobila dok vozim!?)... oni koji, popreko me gledajući s TV ekrana, pokušavaju da od mene naprave Evropljanina i nauče me kako da volim pse i mačke, da volim manjine (polazeći od opravdane pretpostavke da ih najverovatnije, kao Srbin, ne volim), da se svakodnevno tuširam, brijem, da parkiram na propisno obeleženim mestima, da volim klasičnu ali mnogo, mnogo više modernu muziku, da volim napredne tehnologije... da su oni, poglavito, deca prvoboraca generala koji su u Beograd preko noći uselili hiljade podoficira iz Sevojna, Bugojna (i ostalih „ojna”) a koji su, opet, našavši se zbunjenim i raskorenjenim usred betona, asfalta i novogradnji odmah počeli da bacaju smeće kroz prozor, pikavce po parkovima, da se zahrknu pa pljunu nasred korzoa dok “šetaju svoje pištolje” (kako je neko, pametniji od mene, već primetio)!

Još kao dečak naučio sam, u Francuskoj, da odvajam staklo u plave, papir u žute i organsko smeće u braon kontejnere. Tada, kada su roditelji današnjih komesara sadili rotkvice i kupus na “zelenim površinama” oko svojih nebodera. Zbog nostalgije, valjda. Da se razumemo, nisam ja potomak sedme generacije rođene u Beogradu. Onaj koji to ističe je pravi malograđanin koji ne shvata da su pre sedam kolena, sto metara iznad trga Slavija bili vinogradi, isti onakvi kao u Mladenovcu, Žužgatovcu, Krupi ili Aleksandrovcu. Nije reč ovde o poreklu, nego o vaspitanju, akumulaciji koja se dobija u porodici a ne stavljanjem firmirane kravate i politički korektnog “pina” na sako (značke na reveru). E, oni me uče! Malo se, po meni, to razlikuje od pridikovanja pionirskih rukovodilaca. Jedino što im nedostaje su plava kapica sa zvezdom petokrakom i crvena marama. Jedan komplet čuvam, dali su mi ga davno, pa ako se neko od komesara prepozna u ovom tekstu može da ga dobije od mene na poklon.

Kakva zemlja, takvi i učitelji. Ekonomija crkava jer su sve pokupovali isti ljudi, u Srbiji nema mleka (da još i razumeš da je u pitanju Togo ili bratski mu Tobago), predstavnici naroda nemaju problem s tim što nisu suvereni već uživaju u svom marionetskom položaju, plate su male a i ne stižu redovno, nameti su ogromni a stižu redovno, korupcija je po modelu banana-republika u Africi, “srednja i mala preduzeća” – te uzdanice srpskog liberal-kapitalističkog buma grcaju u dugovima a vlasnici jedva čekaju da prodaju umesto da šire posao... ali su, zato, pseći izmet, recikliranje ambalaže i ostale kozmetičke stvari u državi pred bankrotom za komesare važnije od samog života. Mora se, kažu, od nečeg početi. Mora se, ali od eshatološke i državotvorne suštine a ne od pikavca bačenog na trotoar. Predao danas (24. 11.) jedan čovek jednom čoveku listu od, valjda, 4 000 pitanja o tome da li smo spremni za EU. Ovaj drugi, mislim čovek, primio to uz osmeh. U fazonu: “Ma to ti je sve rešeno”. Odmah da ga posavetujem – nema ti tu, druže, ni 20 pozitivnih odgovora na 4 000 pitanja, čekaj samo da kod kuće otvoriš tu ukrštenicu.

Dakle, đubre smeta, nije da ne smeta. Dakle, kao strastven pušač prihvatiću da pušim na ulici kao građanin drugog reda, da se smrzavam s protitutkama i policajcima. Tako i pušim svaki put kada odem u Italiju i Francusku, navikao sam se već. Ne mogu, kao otac maloletnog deteta da tvrdim da je pušenje zdravo jer bi ga, onda, pedijatri prepisivali svakom novorođenčetu. Ali neće to rešiti problem. To je samo stvar kozmetikologije a ne ekologije. U Švajcarskoj je to pitanje ekologije, ovde nije. Dakle, ne smetaju ekonomski visoko razvijene zemlje koje zagađuju vazduh, ne smetaju nuklearne probe, ne smeta to što je ulica Kneza Miloša ozračena uranijumom od poslednjeg bombardovanja tako da sama svetli u mraku onda kada nestane struja, ne smeta stres zbog teškog sastavljanja kraja s krajem zbog čega nam je Onkološki institut pun kao da se deli karta više... ali smeta Miomir sa cigaretom. Naročito bivšim pušačima jer ih mami i podseća kako je to bilo divno, doduše sirotinjsko i tipično balkansko uživanje.

Sećam se fenomenalnog slogana, od pre petnaestak godina: “Crna Gora – Ekološka država”! Stvarno je dobar. Tačan. Kada ne možeš četrdeset godina da napraviš kanalizaciju za svoje građane, kada samo lud tamo pije vodu iz česme, kada nemaš nijednu aktivnu fabriku a prirodnih ljepota koliko ti duša ište (što je činjenica a ne moja malicioznost), onda kao brend nudiš nešto što niti si stvorio, niti ga održavaš već postoji samo od sebe. Ali sada u Srbiji vlada proleterski polet – zato i ekologija. Šta je štetnije: bačeni pikavac ili “Farma”? Bačeni pikavac. Zašto? Zato što se... i pored toga što se na “Farmi” ljudi vređaju, potkazuju i “izbacuju” jedni druge, psuju po nacionalnoj, rasnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi, štipaju za zadnjice, podriguju i tuku... oni ipak nalaze na seoskom imanju, na svežem vazduhu i gledaju u prirodne (čitaj ekološke) ljepote s prozora. Dakle, skroz su ekološki neki ljudi. Plus, to nekome donosi profit. A to što narod - čitavo veče, jer nema posao pa ne zna zašto bi uopšte ustao po jutru, uz mlako pivo gleda “Farmu” i taj sutra treba da motiviše svoje čeljade da istraje u baletu, košarci, operskom pevanju ili kvantnoj fizici – polako odustaje, kao Homer Simpson, od toga i da misli, to, dakle, nije ekološki štetno. Neće biti!

Tako je, čitam u novinama, novi, podzemni kontejner koji ima samo mali otvor na vrhu, skoro pa uzeo svoju prvu žrtvu. Radnici, ošamućeni celovečernjom “Farmom” i pivom, uopšte nisu po evropskim standardima šlajfali beton oko kontejnera. Dobili su posao na tenderu, ko će im zameriti što nisu previše stručni. Neki sakupljač kontejnerskih dobara je nezgodno stao pa upao u veliki, podzemni prostor za đubre. Izvadili su ga. Malo je ugruvan. Nije mnogo usmrđen, ili bar ne više nego pre (u)pada. Normalno. U zemlji sa izraženom ekološkom inteligencijom (na kojoj komesari rade krvavo i dan i noć) ni beskućnik ne smrdi. Dapače - da se posluzim jezikom nekadašnjeg i budućeg “Bratstva i jedinstva” – miriše isto onako kako je mirisao pre svog antiekološkog (u)pada u prostor ograničen samo za boravak đubreta, ne i ljudskih bića.