02.10.2014.
"Svaki roditelj najbolje zna šta je najbolje za njegovo dete" je rečenica od koje mi se diže kosa na glavi, a koju čujem toliko često da se pitam da li je moguće da se do sada nije potrošila, izlizala i nestala. Ne znam da li mi je bilo teže da se s njom saglasim iz uloge deteta ili roditelja. Ne prestajem da se pitam odakle nekome ideja da zna šta je najbolje, kada to ne znamo ni za same sebe (u protivnom bismo bili srećni i samo ispravne odluke donosili), a kamoli da to zna za drugu osobu, Biće, ličnost koju upoznaje svakim danom, a nikada je dovoljno ne spozna. Ono što je dobro za mene ne mora biti i za tebe, a ipak se kao preslikačem projektuju uverenja, misli, pravila. Otuda se roditelji, naročito majke, prečesto mešaju u sve, a naročito u ljubavne odnose svoje dece, veoma često "da ne bi ponovila njihove greške".
Ono što je sigurno jeste da većina roditelja želi najbolje svome detetu. A najmanji je broj onih koji shvataju da ŽELETI najbolje i ZNATI šta je najbolje ostavlja ogroman prostor za svakodnevni rad, rast, sazrevanje i preispitivanje. Otuda, stavovi se ponekad moraju menjati na dnevnom nivou s obzirom da se i potrebe deteta menjaju nepredvidivom dinamikom. No, na neki volšeban način, čovek odrastanjem postaje sve krući, a kada dobije dete kao da sva fleksibilnost odleprša zajedno sa Petrom Panom, nepovratno.
Ne obraćajući mnogo pažnje na ispoljene i neispoljene frustracije, strahove i razvijene odbrambene mehanizme dece, roditelji sunovratnom brzinom stižu do puberteta (koji se skoro po pravilu podudara sa njihovim klimaksom i "svođenjem životnih računa“), kada za njihovo čedo počinju prva zaljubljivanja i prve patnje. Oni koji su barem malo čitali o temi ljubavi, partnerstva i zaljubljivanja, sigurno su uvideli da su ljubavni odnosi (makar i oni najraniji) samo novi poligon za ispoljavanje istih onih obrazaca koji su kolo vodili u odnosu sa roditeljima od rođenja do pete, šeste godine. Ista scena drugi put, ili što bi narod rekao - haj'mo, Jovo nanovo.
No, zaljubljenost (pogotovu rana) je slepa, ali nažalost ne samo za njene mlade i neiskusne aktere, već i za njihove roditelje koji, želeći najbolje, a ujedno pokrenuti sopstvenim razočaranjima i pogrešnom idejom da se njihovo iskustvo može primeniti na drugoga, najedanput uobraze da su eksperti za sva pitanja duše i njihova uloga postaje veoma vidna, validna i bitna.
Na koji način će se ta uloga ispoljiti zavisi od mnogo činilaca: koliko su bliski dete i majka (pišem majka jer zaista ne znam mnogo očeva koji raspredaju sa ćerkama, a pogotovu ne sinovima o njihovim ljubavnim iksustvima; oni najčešće deluju iz pozadine u vidu zabrana, dozvola, stavova, ili nesmotrenih upadica poput: "koji ti je onaj šiljokuran...", ili "kako je došao po tebe ako nema auto..." i slično), koliko je sama majka zadovoljna u braku i životu uopšte, koliko je sposobna da iskorači iz svega što joj je deklamovala njena majka, koliko zaista poznaje svoje dete, itd, itd...
Moja mama je, na primer, uvek predusretljivo prihvatala moje izbore, u najmanju ruku kao da će joj baš taj biti zet. Uspevala je da sa mnom proživljava uzbuđenja koja sam donosila iz večernjih izlazaka i da joj oči, iako umorne, zacakle od mog sjaja. Međutim, čim bih se požalila na tog nekog ili kada bi princu pala kruna, paljba koju bih po njemu osula ja bila je mala u poređenju s njenom. Čvrsto je stajala na stranu svoje "nepogrešive" princeze i onda bismo, zaverenički, u samo par dana pronašle dotičnom toliko mana da više nije imao šanse da se pojavi ni u aforizmu, a kamoli u bajci... Obrni, okreni, nijedan nije valjao iako je početak nagoveštavao suprotno. Za to vreme bilo je važno ne uznemiriti tatine postulate spavanjem van kuće ili dovođenjem princa u kuću. Tata nije primećivao ni cakljenja od sreće, ni podbulost od suza... ipak znam da mu se nijedan nije dopao... Na ovaj ili onaj način, živela sam između dva uverenja: prvi - da niko nije dovoljno dobar za mene (narodski - nema za Rajka kapa) i drugi, u koji sam dublje verovala - da ja nisam dobra ni za koga. To je trajalo sve do ranih pedesetih, verovali ili ne...
Kako pripadam starijoj generaciji (odjednom i iznenada jer čini mi se da sam donedavno bila najmlađa u društvu), svesna sam da su današnji uplivi roditelja zahvatili i onaj neminovni deo koji ću nazvati "survajval". Naime, u moje vreme bilo je važno da je iz fine porodice, da je završio neku školu ili barem zanat, i da me voli... Sada je važno da ima nekoliko mastera, da izgleda kao Bred Pit, da zarađuje stotine hiljada i milione i da je u stanju "da pruži adekvatan život njihovoj princezi" s obzirom na to kako su teška vremena... I, dok na jednoj strani čujem roditelje koji podstiču ugradnje silikona u usne, guzu i grudi sve u cilju obaranja konkurencije u potrazi za konjima (kolima), jahtama i prinčevima..., na drugoj još uvek postoje oni kojima je glavno geslo "šta će svet da kaže", a glavni argument "nemoj da prođeš kao ja". Kako će u ljubav verovati deca čiji roditelji ne veruju, i kako će uopšte znati šta je to ljubav kada nisu imali od koga da nauče?
Rečenice poput "nemoj ti njega da zoveš prva" ili "ostani zatvorena školjka, pročitana knjiga nikom nije zanimljiva", ili, "bolje da on trči za tobom nego ti za njim...", postaju učestali saveti mladim devojkama, neupotrebljivi baš onoliko koliko su bili beskorisni i njihovim majkama. Beskonačno je mnogo načina i primera kako roditelj može da utiče na ljubavni život svoje dece onda kada dođe doba da se ljubav proba... I mahom su svi pogrešni, uprkos najboljim namerama. Jer, pakao je popločan dobrim namerama.
Ono što roditelji treba da znaju jeste da uticaj na ljubavni život dece počinje trenutkom njihovog začeća: kako ih budete voleli, kakve im primere budete davali, u koliko samosvojne i samosvesne ličnosti izrastu već do puberteta, utoliko će potreba za mešanjem u ljubavne odnose dece biti manja...
Ali, ono što je još važnije jeste da PRE tog uticaja, pre tog Božanskog začeća, roditelj treba da sazreva kao roditelj i to tako što će se intenzivno baviti svojim unutrašnjim detetom.
Ako vas zanima kako, slobodno se javite...