Iz neobjavljenog romana "Bakarni bubnjevi"

Pored potoka

 

 

            Potok je bio mali, veštački, nemiran i jezivo hladan. Izvirao je iz jedne zemljane kupe - zapravo se tu nalazio izlaz plastične vodovodne cevi – i odatle kretao na put izazvan gravitacijom šarajući kroz busenje i biljke, žuboreći preko oblutaka kojima je vešta ruka smirenog baštovana obložila korito potoka. Voda se smirivala nakon pet, šest metara i onda, potpuno utihnuta, prodirala u maleno jezerce preko koga je bio postavljen most od debelih dasaka, uglavljenih između šipova od bambusa. Ispod mosta su krstarile velike crvene, žute i crveno-žute ribe. Voda je, zatim, isticala iz jezerceta i metar po metar ponovo se polagano zahuktavala preko sve strmijih deonica obloženog korita. Ognjen i ja smo bili u Japanskom vrtu u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, nekih dve stotine metara od stana kada je ponovo počela da rominja sitna kiša. Bio je to treći pljusak za sat vremena od kada smo izašli u šetnju. Dete se smestilo pod kupolu improvizovane kućice po modelu Dalekog Istoka i tako ostalo u suvom krugu. Ja sam, pak, seo na kamen mnogo bliže mostiću nego kućici, polako kisnuo i pušio cigaretu. Moram da primetim da sam od kada je sve ovo počelo da se dešava mnogo više obraćao pažnju, pridavao značaj i čulno mnogo burnije osećao elementarne prilike nego, čini mi se, ikada ranije.

            Tako me je kiša koja je dobovala po mojoj glavi pročišćavala, hladila ali i pokrštavala. Pokušavao sam da se pod vodenim pokrovom smirim, opustim i ponovo – poput životinje – osetim pravac kojim bi trebalo poći.

            Ognjen se lepo zaigrao. Osnovna ideja šetnje je bila da ispitam dete šta je to sanjalo i šta osećalo tokom sna. Kao što se i temperatura povukla već sledećeg jutra, tako su i sećanja na san izbledela – uporno je tvrdio da nema šta da mi ispriča. Posmatrao sam sina kako se, pošto je kiša prestala, spustio do veštačkog jezerceta i pokušavao da štapom uputi ribice levo ili desno i znao sam da mi nešto ćuti, da zna više od toga što je spreman da prizna. I dete je, dakle, bilo uvučeno u borbu čije se zaraćene strane povremeno nisu mogle ni razlikovati a još manje moja i uloga moje porodice u tom opštem galimatijasu.

            Po dogovoru, uskoro nam se u Botaničkoj bašti pridružio Igor Tanović. Nekako sam više voleo da o svemu tome razgovaram sa starijim članovima „Paladijuma“ nego s mlađim. Naročito sam izbegavao Ivana Kovačevića kome nisam mogao da oprostim za veo tišine kojim nas je obmotao a da smo se poznavali, družili i šalili sve ove godine. Tanović se kao iskusan roditelj odmah bacio na konstruisanje male brane od pruća na najužem delu potoka i Ognjenu se to strašno dopalo. Tako smo mogli mirno da razgovaramo a da detetu istovremeno ne bude dosadno.

- Primetili ste kako ste snažniji i snalažljiviji u astralnoj stvarnosti nego inače. Verujte mi, svaki put ćete izlaziti sve snažniji. Astral hrani i telo u duh i pretvara vas upravo u ratnika duha – govorio je sa izvesnim zanosom.

- Ukoliko budem uspevao da izađem. Prošli put je baš bilo čupavo – odgovorio sam.

- Hoćete, ne sumnjam u to. Nemojte ni vi. Sumnja je naš najveći neprijatelj. Dakle, videli ste samo deo onoga što Prosvetljeni rade. Istovremeno, vidite šta se dešava u gradu. Biće još gore, na žalost. Ili na sreću. Trenutno se uličnim napadima bave najsiromašniji i obesmišljeni. Akcije će, malo po malo, preuzimati elita kojoj je draža opasnost od robovanja. Prosvetljeni se bore za izgradnju Univerzalne svetske države, Totalitarnog društva. U mnogo čemu su već uspeli. Mi se, s druge strane, borimo za uspostavljanje Totalnog za razliku od Totalitarnog. Totalna država je moguća a u njoj je moguć na prvi pogled lomljiv ali izuzetno živ i vitalan mir. S druge strane, Totalitarna država je mnogo praktičnije rešenje za vlastodršce i donosi totalni mir ali i totalno ropstvo. I jedni i drugi teže vlasti bez partija, odnosno prevlasti državne partije. Ipak, Prosvetljeni je vide kao komunistički sistem upravljanja a mi kao caristički. Mi se samo na prvi pogled možemo uporediti s bilo kojim anarhističkim pokretom. Postoji suštinska razlika, naravno. Dok je anarhistu odbacilo društvo, naš Ratnik duha je taj koji je odbacio društvo. To su dva različita pristupa pred opasnostima sveta. Ratnik duha nikada ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu. U odnosu na vlast, anarhista je njen smrtni neprijatelj. Ratnik duha jednostavno ne priznaje legitimitet vlasti. On ne teži da je osvoji i da se nametne. Ratnik duha može biti bilo ko. On je suveren ali je, istovremeno, i kameleon. Prilagođava se bilo kakvom sistemu da bi ga podrivao. Može da radi bilo gde, bilo šta i da unutar toga prezervira unutrašnju slobodu i čeka povoljan planetarni trenutak za skidanje lanaca, odnosno pokazivanje pravog lica. Bombaški napadi, neonacistički protesti, anarhistički i drugi radikalno levi pokreti, divljanja skinheadsa ili čak terorizam najopštijeg tipa kao što je ova organizacija „Moć“ samo su primitivni relikti, atavizam delovanja političkih partija. Partije su prevaziđene jer dele naciju i kontinente. Njihove ideje su sebične. Biti protiv njih sa bombom ili toljagom u ruci je upravo ono što partije i žele. Pružaju vam ventil, divljate neko vreme i onda vas prebiju i bace u tamnicu. Ili u kredite.

- Nikada nisam razmišljao o tome, još uvek nisam siguran da li je to pravi način polarizacije stvari – odgovorio sam i uspeo da jednim neopreznim pokretom ruke srušim tek sagrađenu branu od pruća. Ognjen me je prostrelio starmalim pogledom.

- Mislim da jeste – provocirao me je Tanović.

- Ako vi to kažete. Nego da pređem na aktivnost: zašto su moji žena i dete upleteni u ovo i kakve posledice to može da ima za njih? – kraj pitanja sam mu uputio tiho, da me Ognjen ne bi razumeo.   

- Ne bi trebalo da su u opasnosti. Zar vam nije sin pomogao da se izborite sa crnim konjanicima? Vaša žena je, kako kažete, izgovorila neku globalističku floskulu. Niko ne tvrdi da malo zlih čini ne može da procuri iz astrala u realnost. Ipak, šta je jedno nekontrolisano brbljanje, oprostite što tako kažem, u odnosu na naše postignuće. Dugme sa amblemom je jedan od dokaza da se Milivojević pred sam kraj borio s nekim od Prosvetljenih. Do rvanja je, kažete da tvrdi i vozač tramvaja, došlo na ogradi mosta. Možda je Milivojević samoinicijativno pošao da izvrši samoubistvo. Očigledno se dobro pripremio sa tegovima, sajlom, nad vodom i betonom. Dakle, bio je rešen. Onda je, u poslednjem trenutku video izlaz iz bezizlazne situacije ali mu se u astralu suprotstavio neko od Prosvetljenih: njegov čuvar. Borba je mogla da se odigrava i u astralu i na javi, kao što je to bilo finale vaše prve borbe sa Morom u Ðušinoj ulici kada ste propali sprat niže.

- Dakle, neko je pokušao da ga ubije, odnosno da osigura da će Milivojević poginuti. U borbi je pisac uspeo da strgne dugme Prosvetljenih i sunovratio se u realnost, odnosno ambis, s dugmetom u ruci. Ko je to bio: Braca Jevtić, Ratko Popović... neko treći? – upitao sam s nevericom da bi pomenuta dva morona bila u stanju da nasrnu na nekog.

- Još važnije je, ukoliko potvrdimo našu pretpostavku da se Milivojević pokajao i da je ipak želeo da živi... Zašto se pokajao? Do kakvog sazanja ili zaključka je došao? To bi moglo biti od suštinske važnosti za događaje koji su pred nama – izgovorio je Igor Tanović sa izvesnom tugom.

            Nisam želeo da ga pitam kakvi događaji se iščekuju. Za ovih nekoliko nedelja naučio sam da se strpim i sačekam da mi članovi bratstva sami objasne o čemu je reč kada za to dođe vreme. Približivao sam se pojmanju života i realnosti za koje nisam znao da postoje, u prostoru kalkulacija ali čak ni u domenu apsolutnih ideja.

            Ognjen se već bio umorio od igre i krenuli smo svo troje ka izlazu iz bašte. Kiša je potpuno prestala da pada i na nebu se kroz oblake pomaljalo bojažljivo sunce. Tanović se pozdravio sa nama i krenuo svojim putem. Zapalio sam cigaretu posmatrajući siluetu koja je uskoro zamakla iza drvoreda ka izlazu. Ognjen je skupio svoje igračke, insistirajući da ponesemo granu kojom je jurio ribice u potoku kada se ponovo smračilo da bi uskoro nebo iscepala munja. Začuo se snažan grom. Bilo je to neobično hitro naoblačenje i taman što sam pomislio da uzmem dete u ruke i pohitamo do kuće koliko toliko suvi Botanička bašta je u sekundi postala poprište nebeskog gneva.

 

 

*

 

 

            Vetar nas je naterao podno kupolu drvene kućice ali smo u trenutku bili gola voda jer je kiša praktično padala horozontalno umesto vertikalno. Ispred nas se odvijala katastrofa biblijskih dimenzija. Sakrio sam dete pod kožnu jaknu koliko sam mogao i sklupčao se uz jedan od nosećih stubova ’Japanske kuće’. Vetar je bio toliko jak da se stub uz koji sam bio naslonjen leđima tresao kao odvaljen i ispuštao tužne cijuke građe koju priroda rastače. Ništa drugo, sem nevremena nije govorilo da se radi o astralnoj dimenziji stvarnosti. Ali je – što će se kasnije i potvrditi – u čitavom tom paklu koji je oko nas savijao stabla, kidao žbunje i čak kovitlao vodu u artificijelnom potoku bilo nečega što je govorilo da se to dešava samo u omeđenom prostoru Botaničke bašte a ne i u ostatku kvarta, grada, zemlje. Kada su ledene lopte počele da udaraju po krovu našeg nesigurnog skrovišta pogledao sam u Ognjena i prestravio se. Dete je bilo mirno, stisnutih usnica i krupno raširenih očiju i, bio lud ili ne, ONO je ili kontrolisalo nevreme ili kontrolisalo našu bezbednost u njemu ili, što je bilo najverovatnije, razumevalo nevreme.

- Ognjene, šta to radiš... Ognjene! – kriknuo sam ni sam ne znajući šta pametnije da pitam.

            Dete je okrenulo lice ka meni, nasmešilo se i u trenutku skinulo masku zategnutosti i potpune koncentrisanosti na događaje oko nas. Tada je nevreme počelo da se stišava da bi, istovetno brzo kao što je i počelo utihnulo. Oko nas je bila pustoš. Sve što je moglo da bude otkinuto vetrom, bilo je otkinuto. S Ognjenom u naručju probijao sam se kroz iskidano i pobacano granje, oborene krošnje, gazio po džinovskim jajima grada koji još nije počeo da se otapa i nekako se dobauljao do izlaza iz bašte. Napolju, u Takovskoj i ulici Vojvode Dobrnjca tutnjali su automobili, fijukali trolejbusi i svuda je bilo suvo. Oblačno ali mirno. Nigde se, sem u prostoru bašte nije dogodilo nevreme.

- Mi živimo u ruševinama kvazikomunističkog sistema koji je debilni brat neo liberalnog kapitalističkog sistema, abortiran od iste majke, demonije ekonomije pseudocivilizacije Novog sveta. U tim ruševinama bude se ogromne i decenijama zatomljavane energije, koje poprimaju oblike borbenih pokreta koji teže uspostavljanju odgovarajućih suverenstava – prodeklamovao je moj sin.

            Neko je stvarno bacio čini na nas.