JAPI-EGZISTENCIJALISTI ILI KORPORATIVNA TURNEJA ’68 – ’08.

Kada osetite da je forma prevazišla suštinu i počela da je određuje, da je svet pojavnog nadjačao svet duhovnog, da je umesto kontemplacije zagospodarila konzumacija... onda pouzdano znate da ste stupili u Novi Milenijum. Zaista, ne možete a da se ne zapitate gde se to denula originalnost, kuda su otplovili posebnost i pristojnost i šta se zapravo desilo sa aristokratijom evropskog duha u vremenu u kome živimo? Okruženi idejama da ono što me se ne tiče ne postoji i da je svaka trgovina validna sve dok god ne gubim ono što već imam (a imamo jako malo) ukoliko ih još i ne razumete - shvatićete da ste ostarili! Svet u kome živimo nasledio je crnu rolku, goloaz bez filtera i espreso, kult emanacije individualne slobode ali se umesto šezdesetosmaškog komunizma sa ljudskim licem došlo do korporativnog kapitalizma sa navodno istim takvim licem, umesto egzistencijalističkih ili na bilo koji drugi način progesivističkih ideja, stari šezdesetosmaši i njihovi savremeni klonovi propagiraju korporativne interese prodavajući ih kao odraz ličnih (!) sloboda...

            Prepoznaćete ih u gradu ili, češće, na televizijskom ekranu. Njihov fake stajling kombinuje egzistencijalističko crno i minimalizam sa pank estetikom – vole kožu i martenke, po pravilu imaju nešto protiv šampona a njihova tri, četiri dana stara brada (bez obzira da li je reč o muškarcima ili ženama) štedro govori o njihovoj „namernoj razbarušenosti“, slobodi i autohtonosti. Na sve formalne načine se trude da se distanciraju od malograđanštine. Ipak, njihove poruke su inauguracija malograđanskih svetonazora i ogoljeni, totalni materijalizam. Nikako nisu članovi političkih partija i često objašnjavaju da njihovo „Ja“, to izraženo, markantno „Ja“ jednostavno ne može da se uklopi u tamo-neku političku stranku. Pobornici su svih modernizama i veoma ogorčeni oratori za koje se često ponadate da ipak nemaju dozvolu za držanje vatrenog oružja. Nadnacionali transprogresivizam stožer je njihovog ničim izazvanog optimizma koje vidimo, poput facijalnog grča, i na većini lica u masi. Oni su japi borci protiv kapitalizma. Pošteno rečeno, oni su borci protiv kapitalizma ali onog sitnoposedničkog. Preferiraju korporativni.

Čak i Brajan Ino, otac ambijentalne muzike, kaže da „vidimo beskrajno formiranje i naknadno podešavanje pragmatičnih kompromisa čiji je cilj da nam stvore društvo kojim ćemo svi biti zadovoljni: ideje usmerene ka tom cilju puštaju se da probno plove prema biračkom telu gde onda tonu ili uspevaju da se održe na površini“. Ti pragmatični kompromisi japi-egzistencijaliste čine veoma moćnim. 

            Već osamdesetih godina mogli smo da osetimo najavu njihove pojave kroz proces derogiranja umetnosti. Uronivši u novo doba koje je trebalo da nas približi globalnom premreženju planetarna vlast se setila da je umetnost politički korisna stvar. Zato je u svaku provinciju za ovih dvadeset i kusur godina došla vila devastacije umetnosti. Pod njenim skutima su instalacije, video artovi, digitalni printovi, body paint-ovi... čak i ukoliko niste konzervativne provinijencije postalo je prilično teško shvatiti likovnu umetnost u kojoj nema likovnog, muzičku bez muzike kao i književnost bez priče. Pre pada Berlinskog zida umetnost je morala postati bezopasna, nikako suberzivna, ideološki sterilna, neoriginalna, eksperimentalna i nije smela više da znači, da poručuje i intrigira... Pacifikacija umetnosti služi kako se nikako ne bi ugrozio mentalni sklop armije potrošača koji treba da rmbaju da bi trošili i da troše da bi rmbali.

            Kategorija koja se zove protok novca, protok kapitala određuje civilizacijski kod naših japi-egzistencijalista. Novac u savremenom društvu ne postoji zbog svoje protivvrednosti u zlatnim polugama već zbog samog protoka. I to je čitava tajna savremene svetske ekonomije. Ako je to uopšte tajna. Niko se, pojedinačno, ne može smatrati odgovornim što je to tako. To ne mora ni da nam se dopada. Važno je da mislimo da je nemoguće suprotstaviti se protoku novca - poručuju nam japi-egzistencijalisti - oponion lideri. Čovek, stoga, ima osećaj da je pod tuđom vladavinom, i u tom stanju zločinac mu se čini srodnim. Živimo u vremenu u kome svakodnevno mogu da nastupe nečuvene vrste prinude, ropstva, istrebljenja. Protiv njih je otpor legalan, kao potvrda osnovnih ljudskih prava koja u najboljem slučaju garantuju ustavi, ali koja moraju da ostvare pojedinci. Naročito je važno ugroženog privići na pomisao da je otpor uopšte moguć. Ako se to shvati, onda će sa sićušnom manjinom biti moguće obaranje moćne struje. Toga se japiji najviše plaše.

Mnogi japi-egzistencijalisti, s druge strane, žive u uverenju da su upravo oni poubunjenici protiv konfekcije, tabua, da razvaljuju lance tradicionalističke represije, da su alternativni, da su idealisti dok... zapravo, samo služe poretku stvari. Pre svega, bili su komunisti kada je trebalo, nacionalisti kada je bilo potrebno da bi ste se preumili u liberale. Tako preumljeni i prosvetljeni svojom misijom, budući da sebe po pravilu doživljavaju pretenciozno, ne shvataju da su time što su Sve istovremeno i Ništa. Vređaju se ukoliko ih opomenete da služe poretku. Smatraju da svi, a ne samo oni, služe i da su svi deo protoka, dinamizma i da niko nije izvan kruga. Smatraju da je njihova pozicija potpuno prirodna i da je okrenuta čoveku samom. Skloni su definicijama poput one, Markuzeovske: „Kulturna revolucija je temeljni preobražaj vrednosti sa ciljem da potpuno preobrazi celokupnu tradicionalnu kulturu.“ Svaki otpor njihovoj ideji posmatraju kao destruktivno „guranje motke“ u točkove progresa. Stoga se mnogo ne razlikuju od sekti.

Ipak, nus-produkti njihovog delanja ne komuniciraju elitizam kome japi-egzistencijalisti teže. Komesari mogu samo u određenom broju ugledati svoje produkte na pozorišnim premijerama, predstavama neverbalnog teatra, na otvaranjima izložbi... ali i ne pomišljaju da se subjekti koji su bukvalno shvatili stvar, na žalost, nalaze na potpuno drugim mestima. Alibirani globalnim egoizmom, svoju kriminogenu prošlost uvili su sa lapidarnom lakoćom u opnu tranzicioznog New Age-a. Poligon njihovih nus-produkata je, između ostalog i jedna dorćolska ulica koje japi-egzistencijalisti posebno gade. Nikada ih ne možete videti tamo, okružene svojim mutant-produktima. Ta ulica predstavlja simbol lažnog glamura, kriminogenog uspeha i highlight noćnog života grada. Svake večeri, nekoliko hiljada mladih ljudi se raspoređuje u pedesetak klubova niklih preko noći u toj ulici da bi „blejalo“ po nekoliko sati. Ne može se generalizovati klijentela tolikog broja kafića ali neću preterati ukoliko ih nazovem manekenima lažne, korumpirane, provincijalne i tranzicione Srbije. Mame i tate nameštaju tendere jedni drugima; kćerke blejačice po pola sata dnevno rade u nevladinim organizacijama za spasavanje kitova, Kurda, Gvatemalaca, besnih pasa i golubova-ubica; njihovi mladići, blejači, reketiraju te iste kafiće, švercuju te iste Kurde koje njihove devojke po pola sata dnevno „štite“, ubijaju se u mafijaškim obračunima i valjaju drogu još lažnijem džet-setu propale države... Japi-egzistencijalisti ni za živu glavu ne bi doveli u vezu svoje misionarenje i malograđanski egoizam svojih nus-produkata.

Da li će svet derogiranih vrednosti, dvostrukih standarda, anarhije pod barjakom demokratije, holokausta pod zavesom tolerancije, svet otupljavanja čula i duhovnih vrednosti, potrošnje, robe, pornografije, kontrolisane narkomanije... svet u kome je umetnost kao emanacija duha zamenjena ornamentom, grafičkim dizajnom, instalacijama i ostalim post-post-modernističkim škartom, svet genetskih ispljuvaka koji arbitriraju o svemu i svačemu, svet u kome je korupcija početna premisa modus operandija a ne propratna pojava... da li će, dakle, taj svet biti svet naše dece samo zato što japi-egzistencijalisti i njihovi tajkuni tako žele? Ponekad morate, naravno, pomisliti na bolno mesto svakog roditelja – da li će moje dete opstati u takvom svetu kao duhovni entitet ili će ga samo fizički živeti (jesti, spavati, pariti se i izmetati)?

Setimo se Šamforove misli: “Čovek na ovom stupnju društvenog razvoja više mi se čini iskvaren svojim razumom nego savešću”. Japi-egzistencijalisti zato posebnu pažnju polažu na sopstvene interese, ljudska prava i pravo slobode. Razum a ne čula, fizika umesto metafizike.

Stoga, ne zaboravite da je crna rolka, u metaforičkom smislu, jedina prava uniforma internacionalne korporacije a da je uniforma veselih boja, s obaveznom pločicom na kojoj je ime nesrećnog soldata, obeležje liktora a ne pretorijanca.