Ljubav i zrelost

Šta se sve krije iza reči "volim te", koje više nego olako izgovaramo, uvereni da je ono što osećamo ljubav i još sigurniji u načine na koje je ispoljavamo? Kako to da ljubomoru pravdamo snažnim osećanjima, roditeljske ucene idejom "da svaki roditelj najbolje zna šta je dobro za njegovo dete" a u rečenici "ne mogu da živim bez tebe" nesposobni smo da sagledamo zavisnost i strahove? Kako se mirimo sa tim da se sva ta velika osećanja, dela i izjave, začas pretvore u "ne želim više nikada da te vidim" uz neprihvatljivo opravdanje da je od velike ljubavi do mržnje samo jedan korak?

Ono osećanje kada smo srećni, poletni i puni energije i kada se radujemo novom danu pogrešno zovemo ljubavlju, previđajući da je u pitanju zaljubljenost, jednako kratkotrajna kao i život leptira koji su nam se u grudima nastanili. A kada slatko osećanje prođe i time se uklopi u naše uverenje "da sve što je lepo kratko traje", prepuštamo se molskim pesmama i ideji da su "sve prave ljubavi tužne", kao i da "nema prave ljubavi bez bola". Šta se to događa sa ljubavlju? Da li je nestala ili je mnogo onih srca u kojima nikada nije ni nastala? Da li može zrelo da voli osoba koja sama nije sazrela i znamo li uopšte šta to znači emocionalna zrelost?

Ja mislim da nikada nisam upoznala osobu za koju bih mogla reći da je emotivno zrela... Upoznavala sam nezrele, malo zrelije i još zrelije, ali nikada one kod kojih je proces emocionalnog sazrevanja završen. Naprosto, taj proces traje celog života i veoma je dinamičan: u kriznim periodima, u određenim životnim fazama on stagnira ili nazaduje da bi onda novi uzlet bio još kvalitetniji, smeliji, vertikalniji, baš kao i let čuvenog galeba Džonatana Livingstona (ko do sada nije upoznao ovog smelog krilatog učitelja, neka ga pronađe uz pomoć gugla, toplo preporučujem).

Da bi ljubavni odnos (ili bilo koji drugi odnos) bio zaista ispunjen ljubavlju, mnogo toga treba da bude zadovoljeno, zato se nemojte osećati loše ili misliti da je greška u vama ako na ovom polju hramljete. To je prirodno jer nismo na vreme učili korake pa se sada saplićemo o sopstvene noge. A ti koraci su: upoznavanje samoga sebe, prihvatanje svega što jesmo, razvijanje ljubavi prema sebi, osvešćivanje sopstvenih osećanja, slobodno ispoljavanje osećanja, preuzimanje odgovornosti za svoj život i sreću, suočavanje sa predrasudama i zabludama o ljubavi i odnosima, razvijanje vere i svesti da je naša prava priroda božanska, prepoznavanje te prirode u sebi i drugima, umeće komunikacije, sloboda izbora i još mnogo toga...

Prvi od mitova za koji duboko verujem da mora biti prevaziđen jeste mit o dve polovine koje se traže i koje, kada se nađu (čitaj nikada) čine taj idealni ljubavni par o kojem su ispisane bajke sa završetkom - zauvek srećni. Kako je moguće, pitam se ja, donedavno i sama žrtva ovog mita, da naša logika nije postavila pitanje: kako se od dve nesavršenosti može dobiti nešto savršeno, kako dve nezrele osobe mogu napraviti zreo odnos, kako se uduplirana glad za ljubavlju može pretvoriti u izvor ljubavi, kako od dva nesrećna bića može nastati sreća? Decenijama sam pokušavala da pronađem tu polovinu i činila najrazličitije vratolomije da se udenem, da poput idealne puzle prionem, da se smestim, da se upotpunim. Panika je bivala sve jača zajedno sa svakim novim neuspehom koji sam nazivala razočaranje, nesvesna da su očekivanja ta koja su bila pogrešna. Sreća je došla i promena nastala tek kada sam shvatila da je ucelovljenje ličan proces i da ga svaka jedinka mora obaviti sama. Zato vam sada, umesto ovog Herodotovog mita, preporučujem knjigu "Izgubljeno parče susreće veliko O" od Silvesterna Šela. Iako slikovnica, ova knjižica suočava nas sa istinom da samo celovita bića mogu graditi celovite odnose a da je put do celovitosti naš najveći zadatak. Bez njegovog ostavarenja nikada ne možemo biti srećni, nikada u trajnoj ljubavnoj vezi ni sa sobom ni sa drugima, pa umseto večne ljubavi kušamo večnu frustraciju i žal za onom igrom leptira koja nam je jedina, makar i na kratko pozajmila krila.

Umesto tog žala, okrenimo se drevnoj veštini letenja... Naučimo kako da raširimo svoja krila (koja kad rastu ume da zaboli, baš kao što i bebama zubići uz bol niču i baš kao što nema nijednog rasta bez bola), pomirimo se s tim da na nebu ima i grabljivica ali da je ono dovoljno veliko za sve, koristimo vetar i oluju za vežbanje novih lupinga, a mirne dane za jedrenje uz toplinu sunčevih zraka namenjenih svima. Postoje letači koji nam mogu pomoći da savladamo strah od neba, ali niko ne može leteti umesto nas, baš kao što nas niko ne može usrećiti niti upotpuniti.

A kada se u tom plavetnom beskraju sretnemo mašući krilima, odlepljeni od iluzija i očekivanja, znaćemo da je zrela ljubav ono što nam se upravo dešava.