Ljubavna patnja

Šta ja mogu da učinim?

Naša očekivanja idu dotle da ne samo da očekujemo od naših partnera, prijatelja, rodbine, dece, roditelja, već su naša očekivanja iskrivljena i nerealna i kada je u pitanju sam fenomen ljubavi: od nje očekujemo da nas usreći, da bude prisutna, da pruži sigurnost i garancije, da nam podari mir i osećaj da smo bezbedni. Kada budemo mogli da prihvatimo da ljubav postoji samo u nama samima i da ukoliko je tu nema, ne može je biti ni na jednom drugom mestu (odnosno, nje će biti, ali mi nećemo biti u stanju da je vidimo i prepoznamo), onda ćemo prestati da krivimo druge ili pak nju samu, što je nema. Odnosi u koje stupamo nisu Ljubav – to su: odnosi, a od nas zavisi da li će oni biti ispunjeni ljubavlju ili ne. Ukoliko jesu, to podrazumeva da su ti odnosi na temelju prihvatanja, poštovanja, iskrenosti, slobode, uvažavanja, razmene, neočekivanja i neuslovljavanja. Sve drugo nije ljubav već relacija u kojoj vlada neki naš interes, odnos u kojem očekujemo reciprocitet ( a nekada i više od onoga što pružamo), odnos zasnovan na strahu da li ćemo zadovoljiti ili ne interes koji nas u tom odnosu održava. Skoro svakodnevno čujem komentare koji se odnose na otuđenost, ne nedostatak ljubavi, na kritiku savremenog društva i velikog dela pojava u njemu..., ali veoma retko ili nikako ne čujem da neko nešto predlaže, da neko ima iole vere da je drugačije moguće, a kamoli snage da je pokrene i postavi sebi pitanje: „Šta ja tu mogu da učinim?“ A kaže se: po veri tvojoj neka ti bude – i onda ako ne verujemo da je ljubav tu i da je moguća, kako ćemo onda ikada stići do nje. Ako verujemo, otvorimo oči, pogledamo prvo biće do sebe, uradimo bilo šta što je iskreno, iz duše, bez očekivanja, ljudsko...i ljubav raširi svoje ruke.

Šta je to u stvari ljubavna patnja? Da li ljubavna patnja može postojati i u prisustvu ili samo u odsustvu ljubavi? Šta nam je činiti kada prepoznamo da se bližimo ljubavnoj patnji... i da li je ona često još jedan od izgovora za inertnost? Ako postoji ljubavna patnja, da li to znači da postoji i ljubavna sreća?

Po mom mišljenju postoji patnja i postoji sreća, a život se, poput reke, kreće između ovih obala. Međutim, postoje razlozi zbog kojih se patnji prepuštamo i često je pothranjujemo, a sreću pustimo da promakne, često se plašeći njenog prisustva, ili, dok je još tu, strahujemo od momenta kada je više neće biti. Jer – ako imamo ljubavi u sebi, ako smo je svesni, ako otvorimo oči i počnemo je sagledavati u svakodnevnim situacijama, u milosti kojom smo često dotaknuti, u razmeni sa bliskim bićima na koju često ne obratimo pažnju, ako činimo napor da svoju ljubav prema sebi, drugima i Bogu, uveličamo, ako verujemo u ljubav čak i onda kada je ne vidimo jer u tome je suština vere – onda ne možemo biti u patnji. Patnja, kakvom je poznajemo, često je odsustvo ljubavi i mnogo je bliskija onome što se u pravoslavlju zove uninija i tu je veoma često reč o povređenoj sujeti, tj. egu, o strahu, o lenjosti, o razočaranju koje je, ionako slabu veru, oduvalo... i onda se prepuštamo tom stanju s osećanjem nepravde, nespremni i nevoljni da preuzmemo odgovornost. Drugo je pitanje bola koje se oseća kada izgubimo voljeno biće, kada prestane odnos koji nam je značio ili kada prolaznost učini svoje pa nam neku blisku osobu odnese u njenom fizičkom obliku... Taj bol je neminovan i od njega nas niko i ništa ne može zaštititi. I taj bol je prirodan i normalan i kao i sve drugo – prolazan. Samo od nas zavisi da li ćemo bol odbolovati ili ga pretvoriti u patnju. Pitanje je: da li doprinosimo toj patnji, da li joj se neopravdano prepuštamo i da li činimo sve što je u našoj moći da iz nje izađemo kada nam se dogodi... ili tada smatramo da velika ljubav mora da se boluje dugo, da neko ko nije među živima ne zaslužuje da bude prežaljen, da nad gubicima radije jadikujemo nego što smo u stanju da, sa zahvalnošću u srcu i velikom ljubavlju prema sebi i životu, okrenemo svoje lice ljubavi i uvidimo koliko je onih koji čekaju na našu ljubav da je prime i koliko onih koji će biti srećni da nam je pruže. Hoću da kažem, da ja mislim da ne postoji ljubavna patnja. Postoji patnja. I postoji ljubav. A ljubav je isto što i sreća, pa bi za mene postojala dva pojma: Ljubav i patnja. to ne znači da smo uvek srećni i zadovoljni odnosima ili okolnostima u kojima se zatičemo. Ali znači da narastajuća ljubav u nama može učiniti naš život srećnim. I ne samo naš. To je najviše što možemo dati drugima, iako ih ne možemo usrećiti: njihova sreća zavisi od količine ljubavi u njima samima.