Od Milosnica do Nevaljalih Devojcica

08.12.2011.

Postoji li defnicija, milosnice, ljubaznice ili sponzoruše ? U svojoj knjizi “Istorija ljubavnica”, Elizabet Abot daje definiciju ljubavnice kao “ žene koja je dobrovoljno ili prisilno u relativno dužoj seksualnoj vezi za čoveka za kog nije udata”. Da li onda možemo reći za ove druge da su sve to isto plus ” .. za sve to dobijaju neku novčanu ili drugu vrstu materijalne nadoknade…”.

Od Kineskih konkubina i Evropskih kraljevskih ljubavnica do mafijaških, trofejnih lutaka, mnogi književnici su kroz istoriju pokušali kroz svoja dela da ispitaju motive i ponašanje nekih od najfascinantnijih ljubavnica, milosnica, konkubina, pa, eto i sponzoruša u istoriji čovečanstva..

Davne 1731. Godinu u Parizu je objavljen roman “Manon Lesko”, pisca koga su svi znali kao Opat Prevo. Radnja ovog romana se zbiva za vreme Luja XV, u vreme uzbudljivo i živo, u kome su carovali skandali i javni razvrati. Vitez Grije, glavni junak ove mučne knjige, je divan mladić iz bogate porodice, školovan, moralno osvešćen, neko kome je namenjena svetla budućnost. Ali, u postupcima koji su izneti u romanu on to neće pokazati. On će nas, zapravo sve vreme nervirati, koliko je zaslepljen, nepromišljen, što postaje lud i odaje se kocki, a sve to zbog jedne fatalne Manon Lesko. Ona, čini se, voli viteza, naročito tih prvih dana, radi lepog izgleda, mladog duha ali čim ostanu bez ičega ona počinje da ga vara sa mnogo imućnijim muškarcima. Ona je produkt društva u kom je razvratna buržoazija afirmisala ideju slobodnog, individualnog osećanja, društva u kome se sve kupuje, pa i ljubav žene.

Idemo dalje.

Burne 1848. godine, Aleksandar Dima sin, objavio je roman “Dama s kamelijama”. Glavna junakinja romana je Margaret Goatje, lik koji je, pretpostavljam da to već svi znaju, stvoren po stvarnoj osobi, čuvenoj kurtizani tog vremena, Rouz Alfonsin Plesi, koja je sa samo 14 godina došla u Pariz. Odmah je promenila ime u Mari Diplesi i veoma brzo postala najtraženija kurtizana grada svetlosti. Vek “strogog morala” je do krajnjih granica eksploatisao poroke, da se razumemo. Mari je imala sreću i uspela je da izbegne sudbinu običnih prostitutki, postajući miljenica bogataša. Do 16 godine već je stekla 7 stalnih sponzora zahvaljujući kojima je živela na veoma visokoj nozi, bila pozivana na sve važne prijeme, redovan posetilac pozorišta i opera, sedeći u svojoj skupo plaćenoj loži na najboljem mestu. Ovaj roman je doživeo senzacionalan uspeh baš zato što su svi u Parizu znali za Diminu veliku ljubav sa Mari. Čini se da je njihovom čitanju bilo mnogo toga tračerskog, otud i veliki tiraži knjige za to doba.

Kao što vidite, Francuzi, bar po mom skromnom književnom znanju, nekako prednjače u litaraturi o sponzorušama, tako da moram da spomenem još jednu knjigu, velikog francuskog naturaliste, Balzaka, koji se u svojom romanu “Rođaka Beta”, bavio nesavladivim porocima koji podstiču sva ljudska nevaljalstva. Na samom početku romana dotični pedesetogodišnji gospodin Kravel, koji je stekao bogatstvo na pomalo sumnjiv način ( danas bi ga zvali kontroverzni biznismen) objašnjava baronici Ilot, između ostalog, kako je upoznao njenog muža.

“Preko naših ljubaznica, gospođo.”

“A zatim gospodine?”

“Ja, pošto sam ostao udovac…nisam hteo ponovo da se ženim. Smestio sam kod nas na stan jednu malu seljančicu od 15 godina, izvanredno lepu, u koju sam se odmah zaljubio do ušiju. Mala, koja je imala valjanog dara za muziku dobila je učitelje, vaspitače. Uostalom ja sam hteo da budem tada i njen otac, njen dobrotvor i zašto ne bih rekao njen ljubavnik! Jednim zamahom da postignem dvoje, da učinim dobro delo i da steknem dobru prijateljicu….Trošio sam 2000 franaka godišnje da bih joj stvorio talenat pevačice…Uzeo sam za nju ložu u pozorištu….Trajalo je to 5 godina. Najzad, kad je maloj bilo 20, kad sam mislio da sam je privezao za sebe zauvek, dopustio sam joj da se viđa sa jednom lepom mladom glumicom, Ženi Kadin, čija je sudbina slična njenoj. Ta glumica je sve dugovala svom zaštitniku, a taj zaštitnik je vaš muž, baron Ilot, gospođo! Znate li da je vaše čudovište od muža “zaštitilo” Ženi kad joj je bilo 13 godina?”

Eto, kako muškarci praktično razmišljaju o ovom fenomenu.

Šta se dešava sa srpskim ženama u to vreme? Stanje je daleko drugačije na Balkanu nego bilo gde drugde, ali zabeleženo je da su imućni Srbi s početka 20 veka računali da moralna načela siromašnih devojaka nisu nesalomiva pa su ih često uz pomoć lukavstva priklanjali na takav odnos. Izdržavane milosnice imale su po jednog partnera i veoma dobar život, ali nipošto nisu mogle očekivati brak, jer su njihovi muškarci bili ili oženjeni ili u prolazu, do bolje prilike. Poznata je čuvena milosnica najbogatijeg Čačana tog vremena Ferdinanda Krena, lepa Joka koja je od svog sponzora dobila ne samo kuću već i kafanu u centru grada.

Do kraja 19. veka, osim nekoliko supruga Srba iz Ugarske, u našoj zemlji obrazovanih žena nije bilo. Žena je, za vladavine Turaka, slobodno možemo reći bila tretirana kao biće najnižeg reda, i ako je nisu silovali, prodali u hareme, mogla se osećati srećnicom. Jedna od retkih žena koja je znala da čita i piše bila je recimo čuvena Stanka, milosnica kneza Miloša. Ali, o njegovoj još čuvenijoj milosnici ću pisati nešto kasnije. Prvo da objasnim šta po definiciji znači milosnica. Milosnica predstavlja žensko čeljade koje služi za nasladu i uživanje.

Ivo Andrić je možda jedini koji je obradio ovu temu u našoj književnosti na fascinantan način napisavši pripovetku “Mara milosnica” u kojoj govori o prelepoj devojci Mari koju je Veli-paša ugledao u pekari njenog oca a u njenom izvijenom telu prepozao demonsku lepotu fatalnog ženskog principa. Mara, lepotica sa Balkana nije mogla da bira sponzora kako su to činile njene vršnjakinje po Francuskoj ili Engleskoj, ona je odvučena u dom Veli-paše gde je živela finansijski mnogo bolje od ostatka njenog naroda ali kroz ovu pripovetku, na majstorski način, shvatamo šta znači kobnost lepote i zlu kojem njen nosilac može biti izložen.

Šta se dešava kod Latinoamerikanaca po ovom pitanju? Najsvežiji primer možemo naći u romanu, za mene jednog od najvećih živih pisaca današnjice, majstora prozne tehnike, nobelovca, Maria Vargasa Ljose. U pitanju je već bestseler “Avanture nevaljale devojčice”. Ceo roman se odvija na nekoliko mesta u kome se glavni junaci neprestano susreću. U Parizu novog talasa, swinging Londonu, u Tokijskim bordelima, Peruu. Sve vreme osećamo jednu veliku, dugogodišnju erotsku avanturu između finog momka i, pogađate, - “nevaljale devojčice”. On ceo život posvećuje čekanju da mu se ona vrati, a ona? Ona se ovako izjašnjava:

“Kako si naivan i kakav si sanjar…Ne poznaješ me, ja bih zauvek ostala samo sa vrlo bogatim i moćnim čovekom. Ti, na žalost, nikad nećeš biti takav.”

“A ako novac nije sreća, nevljala devojčice? ”

“Niti znam šta je sreća, niti me zanima, Rikardito. Ali ubeđena sam da to nije romantična i banalna stvar. Novac daje sigurnost, štiti te, dopušta ti da potpuno uživaš u životu ne brinući za sutra. Jedina sreća koja se može dodirnuti.”

Najveći problem književnosti je, kažu mudri, što knjiga mora da bude istinitija od samog života. Od književnog dela se očekuje jaka struktura, razložna motivacija, uzročno posledični niz događaja, dosledan karakter, jednom rečju od knjige se očekuje da poseduje sve ono što nedostaje životu. Život je uglavnom haotičan, junaci su mi inertni, nedosledni ili čak beskarakterni. Od literature se zahteva red koji u stvarnom životu ne postoji. Većina od spomenutih knjiga iz ovog teksta se smatra takozvanom “lakom literaturom” a njima će se pridružiti i četvrta koju ću spomenuti uskoro. Te lake knjige su lake jer lako pogađaju ukus najvećeg broja ljudi, onima kojima nisu važne velike mudrosti, kojima jaka struktura nije bitna već se zadovoljavaju jakim emocijama i tragičnim sudbinama. Ali ove knjige uvek daju najbolji uvid u duh vremena i ako ništa drugo imaju veliku sociološku vrednost.

Iako nema toliko tragičnu sudbinu kao ostale junakinje o kojima sam pisala, Lena, glavna junakinja mog prvog romana “ Sponzoruše” je sasvim slučajno postala kultni lik nove generacije. Ona je toliko jaka da i posle 5 godina od kad je stvorena, dobijam pitanja da li ona zaista postoji. Neću to ovde otkriti, ne nadajte se. Ona je bila milosnica, ljubaznica, nevaljala devojčica i sponzoruša. Ona je kroz svoj lik prenela duh svog užasnog vremena, vremena kad je Srbija sama sebi zarila mač u srce a Srpkinjama uvalila sponzore među butane. Ljubav je toj, ovoj generaciji postala valutna činjenica, kako je sama Lena to i objasnila svojoj mami:

“Vi oko sebe niste imali pištolje pendreke, pandure, bedu, korupciju, kopanje po kontejnerima, Slobu i Miru, turbo folk i ostala sranja…Bilo je lako zaljubiti se dok slušaš she loves you, yeah, yeah yeah… i planiras da li ćeš za vikend u Trst ili Amsterdam, dok se pripremaš za audiciju Kose, dok opušteno sediš u Pitanjcetu, prepričavaš dogodovštine iz Indije, a na ulici svi nasmejani, srećni i obučeni u cveće…”

Sve ove lepotice imaju neki svoj razlog ili objašnjenje zbog čega su tu gde su, naravno.

Ovde neću govoriti o moralnom aspektu svega, nema smisla. U romanu “Memoari jedne gejše” Artura Golemana, po sećanju žene koja zaista postoji na preko 600 strana dobijamo divan opis jednog vremena, egzotičnih mesta i poslednjih stvarnih škola gde su obučavane i to vrlo ozbiljno devojke koje su služile isključivo za zadovoljstva. Vizuelna, seksualna, kakogod. I ma šta god mi mislili o tome, samo su srećnice mogle da uspešno završe obuku i zauvek se skrase sa samo jednim sponzorom. A da u svemu ovome postoji i neka morbidna lepota, vesela naslada i mistično uživanje i od strane nevaljalih devojčica sa svih strana sveta najbolje objašnjava junakinja ove knjige, ne krijući koliko joj ne dostaje život gejše iako je uspela da izađe iz tog sveta zahvaljujući svom “spasiocu” koji ju je otkupio.

“Često bih osetila ubod ljubomore kad bih videla dve gejše kako žure na sledeću zabavu. Nisam im zavidela na nesigurnosti egzistencije, zavidela sam im na tom osećaju očekivanja, kojeg sam se dobro sećala. Da će im veče koje je pred njima doneti neko nestašno zadovoljstvo.”

Kraljevske ljubavnice bile su uobičajena pojava na Evropskim dvorovima. Mnoge su bile plemenitog porekla, ali druge, poput glumica unosile su skaredni element u razrađenu dvorsku atmosferu. One su se međusobno zvale droljama a čak i najmoćnije ljubavnice nisu nikad potpuno mogle da se oslobode sramote svog statusa kraljeve kurve. Ta prostačka etiketa se nije odnosila samo na prostitutke već i na “izdražavane žene”.

A šta je sa suprugama svih tih kraljeva, grofova, barona, kneževa, paša, gazdi, vitezova, bogataša, biznismena, mafijaša koji plaćaju druge žene zarad sopstvene naslade? Reći ću vam kako je stvar rešila jedna Srpska knjeginja.

Knjeginja Ljubica je zatekla u spavaćoj sobi svog muža kneza Miloša sa Persidom, jednom od omiljenih kneževih ljubaznica. Uzela je pištolj sa zida i na licu mesta ubila Persidu, rekavši: Pištolj jeste Milošev, ali je ruka Ljubičina.

I za kraj, pitam se šta je sa zaštitnicima i sponzorima? Zašto se ne osuđuju oni koliko one? I zašto su, u velikoj većini slučajeva, muškarci u svemu predstavljeni kao žrtve koje, na kraju krajeva, žalimo? I da li je ovo sve dokaz da čovečanstvo živi u jednoj planetarnoj zabludi koja je ovekovečena toliko puta kroz književnost? Dokaz pogrešnog načina traženja onog što svi suštinski želimo, a to je ljubav. Ne shvatajući da je lepota ljubavi u davanju sebe, a ne samo u otimanju, uzimanju i plaćanju. Može li se grešiti toliko dugo? Može. Bićemo u zabludi do kraja sveta. Živi bili pa čitali.

08.12.2011.

Jasmina

Odlican text!!!!