Pisanje, genijalnost i ludilo

Iako je slika „izmučenog“ ili „ludog“ umetnika postala odavno stereotip, moramo priznati je u prošlosti (a i dan danas) bilo (i postoji) mnogo kreativnih ljudi koji su patili od ozbiljnih mentalnih poremećaja. Većini od nas, možda, prvi na um pada Vinsent Van Gog koji je u trenutku očaja posle svađe sa prijateljem slikarom Polom Gogenom odsekao sebi uvo i odneo ga bludnicama u javnu kuću. Kasnije, završivši u ludnici slikao je manijakalno i ludo svoja najbolja dela između pojedinih nastupa bolesti, da bi se u 37. godini u polju kraj puta pored bolnice naslonio na drvo koje je naslikao i odapeo pištolj sebi u glavu.

Betoven je takođe imao periode duboke melanholije i današnji naučnici veruju da je bio bipolaran a kad je 1827. umro od oboljenja jetre bila je to posledica što je sve probleme godinama rešavao alkoholom. Edvard Munk, norveški slikar, patio je od napada panike, koji su i doveli do najpoznatijih njegovih slika a Čarls Darvin je imao dijagnostifikovanu agorafobiju - strah od ljudi, bolest tako tešku da je izbegavao i rođenu decu. Isak Njutn je patio od ekstremnih padova i uzleta u raspoloženjima a njegova nesposobnost da se poveže sa ljudima smešta ga na granicu sa autizmom. „Veliki emancipator“ Abraham Linkoln je uspeo da vodi zemlju kroz zaista teško vreme iako je patio od teške depresije većinu života. Prema pisanju jednog njegovog biografa opisao ga je kao „najdepresivniju osobu koju je ikad video“.

Iako je nemoguće da potpuno budemo sigurni šta je mučilo genije, istraživači su danas načinili prilično pouzdane pretpostavke. Od mnogih oblika psihoza, kreativnost je najsnažnije povezana sa promenama raspoloženja. Naime, kreativnost kao takva je često i sama deo mentalne bolesti na šta su pisci posebno osetljivi. Oni su, po istraživanjima, izloženiji znatno većem riziku kad je reč od anksioznosti, bipolarnom poremećaju, šizofreniji, zloupotrebi hemijskih supstanci.

Evo, samo jednog malog dela genijalnih pisaca, koje i sama volim, a koje je bol prouzrokovan mentalnom bolešću dovela do potpunog uništenja.

Kad je majka Džeka Londona saznala da je trudna sa njim pokušala je samoubistvo tako što je prvo popila tinkturu opijuma a zatim i pucala sebi u glavu. Pištolj je promašio, Džek se rodio, odrastao i bavio se raznim poslovima od lovca na ostrige preko krijumčara, kopača zlata do ratnog izveštača. Danas se veruje da i on patio od bipolarnog poremećaja, pored toga što je bio i alkoholičar. Umro je u četrdesetoj godini na svom ranču, predoziravši se morfijumom, mada to nikad nije zvanično potvrđeno.

Najpoznatiji po svom maestralnom delu „Klanica 5“, Kurt Vonegat je bio rođen sa naslednom mentalnom bolešću. Majka mu se ubila pilulama za spavanje, a ovaj genijalni pisac, inače obožavaoc Marka Tvena godinama se borio protiv depresije. 1984. godine je pokušao samoubistvo posle koga je o tom iskustvu napisao nekoliko eseja. Bio je strastven pušač a za tu svoju naviku govorio je da to „otmen način da se čovek ubije“. Jedan njegov sin takođe pati od bipolarnog poremećaja i šizofrenije.

Edgar Alan Po je pravi „namučeni genije“ koji se celog života borio sa nizom ličnih tragedija uključujući i smrt supruge koja je imala tek dvadesetak godina. Posle njene smrti odao se drogama i alkoholu a njegova opsesija smrću prepoznaje se u njegovim delima. Depresivan i u očaju, pokušava da se ubije 1848., a nakon toga posle jedne zabave i na putu ka novoj verenici nestaje na tri dana. Pojavljuje se u Baltimoru, u veoma čudnom stanju, sličnu bunilu nakon čega i umire. Tačan uzrok njegove smrti do dana današnjeg ostala je misterija.

Najpoznatiji roman Virdžinije Vulf, „Gospođa Dalovej“ poznat je po tome što se ova spisateljica u njemu bavila i istraživanjem mentalnih bolesti, homoseksualizma kao i svrsi našeg postojanja uopšte. Sama autorka ovog genijalnog dela imala je za života nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti jedno vreme je i bila u duševnoj bolnici. Kasnije je govorila da su uzrok njenih teških psihičkih stanja polu braća koja su je seksualno zlostavljala kao malu. Marta, 1941. Izvršila je samoubistvo utopivši se u reci pored kuće. Telo ove divne književnice, koja je sve svoje knjige napisala stojeći, nisu mogli da nađu skoro mesec dana. Svom suprugu ostavila je dirljivu poruku u kojoj između ostalog kaže „...počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Tako da ću da uradim ono što je najbolje. Podario si mi najveću moguću sreću...mislim da dvoje ljudi nisu mogli biti srećniji, dok ova užasna bolest nije došla...“

Literarni genije, odgovoran za dela kao što su „Za kim zvona zvone“ i „Starac i more“, Ernest Hemingvej, patio je celog svog života od mentalnih bolesti. I za njega se danas sa sigurnošću tvrdi da je imao bipolarni poremećaj, ali i pored toga imao je retku naslednu bolest haemochromatosis, koja dovodi do preopterećenja gvožđem a od koje se dobijaju mnogi loši sporedni efekti. Zbog svega toga i svog inače nemirnog duha i naglog temperamenta, Hemingvej je bio težak alkoholičar tokom celog života. Ubio se sačmarom 1961. Pre njega to su učinili i njegov otac, sestra Ursula, brat Lankester, kao i mnogo kasnije unuka Margo.

Hanter Tompson, osnivač Gonzo novinarstva u kome se reporteri toliko uživljavaju u predmet svojih istraživanja da postaju glavni junaci svojih priča, poznat i po zagovaranju i upotrebi psihodeličnih droga ali najpoznatiji po kultnoj knjizi „Paranoja u Las Vegasu“ je 2005. u svojo 67. godini izvršio samoubistvo pucnjem u glavu, a u svom oproštajnom pismu kao razlog naveo je starost, dosadu i nedostatak zabave. Pismo je završio sa rečima „Opušteno, ovo neće boleti.“


Silvija Plat, američka književnica, iako najpoznatija po svojoj poeziji, napisala je i autobiografski roman „Stakleno zvono“ u kome je opisala svoju borbu sa depresijom i lečenju elektrošokovima. Njen život su obeležile borbe sa mentalnim problemima i turbulentnom braku sa engleskim pesnikom Tedom Hjuzom koji joj je stalno bio neveran. Nekoliko puta je pokušala samoubistvo da bi u tome uspela uz pomoć gasa iz rerne. Kad je umrla imala je samo 30 godina, iza sebe je ostavila dva mala deteta, i među mnogima i ove stihove:

„Umiranje je veština kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.
Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno,
Moglo bi se reći da sam stvorena za to.“

Kad sledeći put uzmete u ruke neko delo jednog od omiljenih pisaca, setite se da je ludilo samo enormna ljudska patnja, koja može samo da ometa stvaralački proces. Inspiracija nikad nije bila u boci, drogama ili mentalnom poremećaju, da pisci uglavnom stvaraju u trenucima kad ih tuga, očaj i bolest na momente napuštaju i da u svima nama postoje predispozicije i za kreativnost i za ludilo.