PRIČA - FOTOGRAFIJA PROSTORA

U tom trenu, čitav grad mu se učini drugačijim. I taj lavirint u koji je neoprezno zašao, prepuštajući se ljigavim pogledima popločanih zidova, i ta dorćolska memla u kojoj se našao prosto ga je sunovratila u ponore samosagledavanja od kojih je, a da se to tek tada setio, na kraju putešestvija, uzaludno pokušao da pobegne. Da pobegne i zaboravi sve ono što zaborava ne da nije bilo dostojno, već naprotiv, zaborav nije bio dostojan takvog života. Uzaludan, pomislio je, uzaludan je sav trud da se iz ovog memljivog lavirinta izađe, jer izlaz, zapravo, postoji samo u nama samima. I baš zato što je samo postojanje bilo nesigurno i podvrgnuto stalnom preispitivanju, izlaz je bio nepostojaniji nego da se nalazio preko devet visokih gora. Već u sledećem trenutku ponovno se bacio u preplitanje koraka i utvrđivanje pravog izvora glasa koji je samo na prvi pogled omogućavao izlaz iz tunela. Ustvari, predstavljao je samo dalje propadanje u mračnu rupu koja nije nudila izlaz. Te dorćolske ulice što su bile prekrivene, čak i u tananom, letnjem, vazdušnom strujanju, koprenom sitne, od sunca narandžaste prašine sa krošnji starih platana, te iskrivljene kapije iza kojih se krila i mogla osetiti memla sa zadahom nekog skromnog, običnog, čak marginalnog života... Nahereni kućerci iza čijih bi se neomalanih, ispucalih, izjedenih, raspadnutih prozorskih ramova moglo sagledati i jedno sentimentalnošću obojeno, zajedničko opstajanje Cigana, Cincara, divljih Srba, Jermena i Jevreja, izbeglica, porodica doteranih iz Šida izanđalim traktorima. Ali, tik uz njih, prisustvo starih porodičnih kuća, izolovanih na rečnom nasipu, obrubljenih seoskim tarabama, u kojima se još uvek pričalo o prvim tramvajima i nestrpljivim iščekivanjima prvomajskih parada, kasnije o maloletnim prestupnicima za kojima je jezičina zlog glasa palacala više nego za ratnim zločincima jedne zemlje u raspadanju.

Dorćolske ulice, prebogate za oko fotografa, tog dana se nisu nudile njegovim tankim prstima, znojavim stiskom pribijenih na okidač japanskog foto-aparata, tehničkog čuda što je sve moglo učiniti samo od sebe, osim izabrati povoljno strujanje, razlomljeni fluid slike koja treba da nastane. Samo je zacoktao jezikom i prateći tragove na pločniku ulice, tragove otpalih delova gipsanih fasada što su snežili u letnje doba, preplićući svojim nervoznim koracima, kao da je posmatran sa strane, kao da je praćen uhodom čije lice se ne može videti, krenuo dalje uz ulicu. Vreva Bajlonijeve pijace i vlažan zadah putovali su od kupole ciglane i neosveštane crkve sve do pijačnih vodotornjeva i tramvajskih šina. Osećaj da je sada ponovo bliži gradu i da izlazi iz jednog prostora što je bio omeđen samoćom, učinio je da prebaci i sebe samog iz vremena što nije samo teklo, već se javljalo kao fotografska tvorevina, reciklaža vremena, u potpuno drugo, realno, životno vreme. U vreme prolaska, susretanja, mimoilaženja s drugim ljudima. Ljudima koji su svojim aktivnostima, tako zajapureni od avgustovske vreline, zaneseni nad voćnim i povrćnim vrećama, štekovima cigareta pazarenih kod kutijaških prodavaca, kod Ciganki s grimiznim velovima i plastičnim papučama na nogama, bili spremni da odgurnu i bez naročitog razloga odbace telom svoje sugrađane, da se proguraju do tramvaja praveći više mesta svojim kolonijalima u vrećama nego sebi samima. Ti drugi su bili tako besomučno aktivni, pozivajući na život. Na prost, uobičajen srbijanski život, u zemlji omraženoj od sviju, u zemlji omraženoj još više od samih zemljaka, pozivajući na beskonačno postojanje u ovom prostoru.

Drugi su bezuslovno pozivali na besmisleno postojanje u gradu čije su dve reke, činilo se, više odnosile vreme nego što su ga dovlačile iz dalekih krajeva pred noge stanovnika. Tako je, ipak se odlučivši na tramvajski prevoz jer je ugledao nahereno, žalosnim sledom nekih trošadžijskih okolnosti klonulo, pokleklo telo crvenog tramvaja, uleteo u zatvarajuće čeljusti automatskih vrata. Dočekao je na svoja pleća zabrane ustajalog vazduha i zadahe ubuđalih, neprovetrenih peškira. Prva cimanja ogromnog vozila počela su da kidaju tela. Pomislio je: Ipak se krećemo, idemo iz ustajalog Beograda...!

Kasnije, pošto je noć već pala na grad, čovek je ponovo lutao. Ovog puta Vračarom. Čitav koloplet gradskih ulica zaličio mu je na lavirint cerebralija, na neku moždanu strukturu. On u njoj, kao da je bio prenosilac nekog neobjašnjivog straha, kontaminator što je prodirao sve dublje i dublje. Kao da su ljudi počeli da namiču roletne, da zatvaraju drvene kapke na prozorima, da uvlače u kuće i otirače za cipele što su stajali pred vratima, kao da je neka strašna zaraza ulazila u grad. S jednog prozora oglasila se ptica u kavezu, njen je urlik upućivao je na kakadua iako je bilo sigurno da se radi o manje egzotičnoj ptici, i mogao je osetiti kako je i to, zapravo, poziv na ukrcavanje pred potop što ce uslediti. Potom je iz kapije zalajalo neko nesrećno kuče koje je poznavao od ranije i nije morao da se upilji u tablicu (Pazi, opasan pas!), dok ga na kraju, šuštanje nekoliko besnih, psećih repova uz podrumske prozore kuća, između parkiranih automobila i kuća obrubljenih raskomadanim kesama za đubre nije podsetilo na to da nijedan strah nikada nije zakoračao u grad bez besnila. Nekoliko lutalica, predvođenih čupavim šarovom čije je telo bilo dugačko koliko i neki od parkiranih automobila, nekoliko lutalica, dakle, samo je fijuknulo Zečevićevom ulicom, tražeći u skrivenim porama svog trka mesto za nagomilanu agresiju. Ošinuo ga je bič zahuktalog, žvalavog psećeg tela, ostali psi su ga pratili urličući na svaki automobil koji je štrčao izvan parking-prostora. Kao da su u svoj svojoj omađijanosti snagom i energijom ispravljali ljudske greške, kao da su ukazivali na to da se njihovo besnilo i sadržalo u tim ljudskim greškama. Uskoro je isprepleteni, zatalasani organizam psećih tela samo zavio za ugao dražeći one retke, privezane, dvorišne pse, a potom se sve umirilo.

Obrisao je znoj sa čela i koračao dalje osetivši strah od pasa i njihove brzine tek pošto je sve prošlo, nagomilani strah, napliv, talas koji ga je još više unespokojio. Praćen tim osećanjem izbio je na pijacu i ulicu Maksima Gorkog. Ljudi su se najednom stvorili u gotovo fantastičnoj sekvenci umnožavanja, tripliranja, i on pomisli kako se na njihovim licima, loše kamufliranim poniranjem u svakodnevne obaveze, može videti strah. Išli su odrpaniji nego ranije, skrušeniji i gladniji. On ih je posmatrao, trudeći se da deluje ponosno i plodno, tako okrućen, zauzet kesama, dok ga je nezaustavljivo obuzimao neljudski strah. Ljudi su počeli da mu uzvraćaju poglede, zbog toga je postajao sve nervozniji pa je stalnim pokretom prstiju kroz kosu pokušavao da prikrije sve to što je u njemu kolalo. Da prikrije titraje nekoga ko čeka da se život koji mu je podarila priroda završi, promeni, iskrivi, izobliči... da postane najzad podnošljiviji, usred jedne zemlje koja više nije mogla biti podnošljiva.