U velikom, malo, u malom, veliko

Poštovani, želim da sa Vama podelim reči pisca Vladana Matića o mojoj prozi:

 

U velikom, malo, u malom, veliko

Vladan Matić

 

Retko koja priča koju sam voleo nije priča o nekoj vrsti putovanja. Od Gilgameša, preko Odiseje, do romana Karla Maja i pripovesti njegove duhovne dece, sve priče koje sam nekako odmah prisvajao kao deo nekog budućeg sopstvenog opisa sveta, bile su priče o junaku koji kreće na avanturu u kojoj upoznajući sebe, upoznaje i svet. Ili, upoznajući svet, upoznaje i sebe – jer, motivi kretanja kroz nepoznate predele, divljenje ili užas pred silama prirode, sudar sa drugačijim ljudima i dešifrovanje njihovih običaja i rituala, ulazak u do tada nepoznate gradove – motivi su i kretanja kroz sopstveno suočavanje sa svetom. Svaka valjana priča ove vrste sadrži u sebi i opis sazrevanja, i opis sveta. Prostori ovih priča su ili stvarni, pa nama opisani, ili izmaštani. Te izmaštane prostore stvaramo kao kolaže za koje nam delove, kao gotove elemente pejzaža – reke, šume, doline, i gradove, pruža svet oko nas. Prostori priča koej sam voleo za mene su uvek nosili oba ova obeležja, i što je ta granica bila neodređenija, to su me te priče više privlačile. (Jer, ako ne želimo da prihvatimo ovu implicitnu višeznačnost opisa sveta kroz priču, kako ćemo onda opisati putopise Kostasa Indopleuksisa, Lavirint sveta Komenskog, Hodočasnikov put Banjana, Božanstvenu komediju? Kako ćemo definisati Kandida? Koja bi onda bila funkcija prostora u na više nivoa alegorijskom romanu kao što je Zebaldov Аusterlic? Koju geografiju opisuju Rene Domal i Nikolaj Rjerih? Šta je cilj putovanja srednjevekovnih putopisaca? Koja je granica razdvajanja koja deli putovanje od hodočašća? Šta bi, drugim rečima, u ovim gore lapidarno navedenim delima, bio opis sveta, a šta opis uspenja ili lutanja sopstvene duše?) Prostori sveta koje unosimo u priču sadrže, da kažemo nekako suvo, u želji za preciznošću, kao svoj potencijal razne funkcije. Razne su kombinacije prostornih funkcija, ili upotrebe pejzaža u priči moguće. Pod prividom opisa sveta, možemo, na primer, deklamovati lekcije o svetu koje smo naučili u učionici, pa ih, tako naučene, obući u alegorijske slike, a ove smestiti u neki prostor ispražnjen do te mere da podseća na prazan skup koji nosi naziv „trg“, „grad“, „polje“ ili „šuma“. Ili, na geografskoj mapi (koja, pošto smo je kupili u radnji, i pošto je iscrtana po svim konvencijama zanata, garantuje objektivnost na njoj uslikanog sveta) možemo tražiti slike i prostore iz sopstvenih snova. А svoje drame možemo smeštati u scenografije koje nam uvek više sugerišu nego jasno kazuju poruku koju njima pojačavamo.

Kod Petrovića, ova igra sa predelima dobila je sve svoje oblike – od potrage za sopstvenom dušom (Persijsko ogledalo), preko imaginarne geografije Аrhipelaga, funkcionalnosti opisa mesta kao (uzročnika) atmosfere u Lisičjem ludilu do sugestivne scenografije Bejruta u Libanskom letu. Ovde bih, međutim, želeo da izdvojim dva Petrovićeva romana, u kojima se najbolje osvetljava autorova samosvesna igra sa prostornim funkcijama: Persijsko ogledalo i Аrhipelag. U Persijskom ogledalu, potraga za sobom je istovremeno i potraga za prostorom u kojem sebe tražimo, i koji kroz tu potragu definišemo. Potraga se obavlja u granicama istorijskog kretanja zajednice kojoj junak pripada. U Аrhipelagu, koji je smešten na imaginarnom ostrvu usred „realnog“ sveta konvencionalnih mapa, jedan od junaka romana osmišljava priču o imaginarnom svetu koji odražava do simbola reduciranu sliku „realnog sveta“. Priča u priči, prostor u prostoru, svet u svetu, malo u velikom, veliko u malom... А granice sveta mogu biti granice jednog grada (Dablina), jednog ostrva (Аrhipelag), planete, ili Galaksije, kao kod Setejpltona. Fizičke granice Petrovićevog sveta ukazuju da motiv uključenja pejzaža kod njega nije puka naivna želja za egzotikom, već pokušaj da se, ponovnim posećivanjem prostora osvetljenog istorijskim predanjem kulture kojoj pripada, osvetli pozornica na kojoj se drama ove kulture razvila. Fizičke granice Petrovićevog sveta su granice našeg istorijskog pamćenja – široko shvaćeni Bliski Istok, Mediteran, i Srednja Evropa. U okviru ovako omeđenog prostora (a prostor se za svaku igru mora omeđiti, to je osnov svake igre), počinje magijska igra sa prostorima i ogledalima.

Mene je ovo Petrovićevo igranje sa prostorima i ogledalima nateralo da se zamislim nad sopstvenim lutanjima po prostorima sveta, koji su prostori sopstvene duše. Nadam se, i vas.

 

Beleška o piscu

 

 

Rođen 1959. u Beogradu

Objavio:

Knjigu putopisne proze Šeasta klima

 

Živi u Beogradu