Peruanski pisac i nobelovac Mario Vargas Ljosa govori o svojim književnim počecima i inherentnoj snazi književnosti koja čitaoce tera na spoznaju drugačije realnosti. Vargas Ljosa veruje da je svoj poziv izabrao zahvaljujući tome što je rano u životu otkrio ljubav prema čitanju. Intervju je vodio Kristijan Lund u Muzeju savremene umetnosti Luizijana u Danskoj u junu 2019. godine.
Smatram da sam postao pisac jer sam veoma uživao u učenju da čitam. Imao sam pet godina, moja porodica je živela u Boliviji, i mislim da mi se život iz korena promenio kada sam naučio da čitam. Sećam se kako mi je život dobio širinu, kako je operacija pretvaranja slova u prizore za mene predstavljala pravu životnu revoluciju. To je bio način da stičem nova iskustva, naročito kroz putovanja u Evropu i na različite krajeve sveta, tako sam stupio u kontakt sa drugim kulturama i jezicima i sa drugačijim avanturama. Nisu u pitanju bile samo savremene stvari već i ono iz prošlosti ili iz budućnosti – književnost mi je potpuno promenila život. Verovatno sam zbog toga od malih nogu pomalo pisao, na šta me je naročito podsticala majka. Ona je bila veoma posvećen čitalac, kao i rodbina s majčine strane s kojom sam u to vreme živeo. Moguće je da sam postao pisac jer toliko uživam u čitanju da sam počeo da se bavim književnošću. Čitao sam
Aleksandra Dimu,
Viktora Igoa, sećam se da sam „Jadnike“ prvi put pročitao još u školi i ova knjiga je za mene bila od presudne važnosti. Pročitao sam je mnogo puta, a čitao sam i avanturističke romane, knjige u kojima sam mogao da učestvujem u avanturama.
Sećam se i dva mesečna časopisa koja su bila u opticaju širom Južne Amerike, jedan je bio argentinski, a drugi čileanski. To nisu bili stripovi, već ozbiljni časopisi, poput dugačkih romana podeljenih u epizode. Odatle možda proizilazi moje mišljenje da odličan roman mora biti veoma obiman. Verovatno pristrasno podržavam obimne romane, ali tada nisam slutio da ću postati pisac – za mladog Peruanca ili Bolivijca, ili Ekvadorca to je bilo bukvalno nemoguće. U to vreme pisac nije imao značajnu ulogu u društvenom životu. Jedini pisci su bili ljudi koji su radili stalne poslove, a pisali su u slobodno vreme: advokati, zanatlije ili nastavnici. Ranih pedesetih godina prošlog veka bilo je nezamislivo u zemljama poput Perua, Ekvadora ili Kolumbije da sebe smatrate isključivo piscem. Zbog toga sam krenuo na fakultet i studirao društvene nauke za svoju dušu. Studirao sam i advokaturu, misleći da se tako neću mnogo udaljiti od književnosti, ali sam se zaista posvetio društvenim naukama, književnosti, istoriji, filozofiji... Pred kraj studija u Limi dobio sam stipendiju za doktorat u Madridu. Ovo mi je bilo veoma značajno, jer mislim da sam upravo u Madridu zaista odlučio da želim da postanem pisac, da to pokušam, odnosno da organizujem svoj život tako da mogu književnosti da posvetim energiju i entuzijazam, i da pokušam da preživim baveći se zanatom, ali da zbog toga ne zanemarim svoj književni poziv.
Tokom jednog perioda egzistencijalistička filozofija je bila izuzetno važna ne samo u Francuskoj već i u Južnoj Americi. U to vreme je uticaj Francuza spadao pod kulturne norme, pa smo čitali Sartra, Kamija, Merlo-Pontija. Tada sam bio veliki poštovalac Sartra. Mislim da sam pisanje usko povezivao sa, recimo, društvenom i političkom odgovornošću. U to vreme sam verovao u posvećenu književnost, pa su moje prve priče i moj prvi roman obilovali takvim idejama. Kasnije sam živeo u Francuskoj i malo sam se kritički udaljio od Sartra, ali rekao bih da je u mojoj prvoj knjizi veoma osetan njegov uticaj i uticaj ideje da književnost ne treba da bude samo umetnička, već i društvena i politička. Zatim sam se postepeno udaljavao od Sartra, postao sam Kamijev poštovalac, jer sam u čuvenoj polemici između Sartra i Kamija prvo podržavao Sartra, ali sam godinama kasnije uvideo da je ipak Kami u pravu. Smatram da je njegova ideja da razdvajanje politike i morala neminovno proizvodi nasilje potpuno ispravna, jer kada pišete, imate kako moralnu tako i političku odgovornost. Mislim da je do te promene došlo nakon što sam već objavio dva romana i da je, za razliku od njih, moj treći roman udaljeniji od Sartrovih ideja. Međutim, i dok sam bio pisac posvećene književnosti, istovremeno sam bio i veoma slobodan, nikada nisam bio pod utiskom da, takoreći, svesno biram temu svojih romana. Kada sam otvoreno želeo da učestvujem u politici, pisao sam eseje i članke, ali kod romana je to bilo potpuno drugačije. Nešto bi mi se desilo, upoznao bih nekoga, čuo bih nešto, pročitao bih nešto što bi mi evociralo uspomene koje bi postepeno prerasle u opsesiju i tako bih uvek započinjao roman. Ne znam zašto pojedina iskustva sadrže takvo književno bogatstvo, a druga ne. Verovatno je razlog to što su takva iskustva lično moja i veoma tajna, samo središte moje ličnosti koga nisam svestan. Međutim, uvek postoji proces, određeno iskustvo koje mi pruža prizore koji, malo po malo, postaju osnov za priču ili junaka, a kada počnem da radim, nikada ne pišem odmah, već prvo napravim neke planove i smernice. To mi je vrlo, vrlo važno, čak i ako se kasnije ne pridržavam plana, prosto moram da imam takvu organizaciju priče. Zatim samo radim, pišem i prepravljam, i uvek imam bar dve ili tri verzije romana pre konačnog teksta, a isto važi i za pozorišne drame. Veoma je zanimljivo što uvek tačno znam koja priča bi trebalo da bude dramski tekst, a koja roman, verovatno jer su dramske priče složenije, a tema romana može da bude vrlo opširna. Svaki put odmah na početku odlučim šta je za pozorište, a šta za roman.
Smatram da, ako vam svet kao takav odgovara, niste u stanju da pišete romane, a verovatno ni da ih čitate, jer vam roman pruža drugačije iskustvo, ne sveta kakvog jeste, već drugačijih svetova. Mislim da u samom činu pisanja ili čitanja romana postoji osnovno nezadovoljstvo svetom i mislim da vrlo brzo uvidite da je stvarni svet uvek siromašniji, plići i manje raznovrstan od onoga što možemo da izmaštamo i stvorimo u glavi. Kritički duh ljudi umnogome se oslanja na iskustva sa različitim svetovima koji se nalaze u dobroj književnosti. Postoji i loša književnost, koja ne proizvodi isti efekat, ali kada čitate dobre knjige, postajete mnogo kritičniji prema stvarnom svetu i to je dobro, kako za književnost tako i za društvo. Kada u društvu imate ljude koji nisu zadovoljni stanjem sveta, to društvo napreduje. Ono što nazivamo civilizacijom jeste proces koji je verovatno započeo nezadovoljstvom prema stanju u kom se svet nalazi.
Smatram da ne možete da proračunate kakav će uticaj vaše pisanje imati na čitaoce. To je nemoguće, čak i kada pročitaju istu knjigu, čitaoci mogu da imaju potpuno različite reakcije na nju, jer je to potpuno subjektivan osećaj. Stoga ne možemo da isplaniramo kakav će biti uticaj onoga što pišemo. Rukopis bude pretočen u knjigu i osvoji manju ili veću čitalačku publiku, ali sam apsolutno ubeđen da će neminovni efekat, naročito na ljude koji se razumeju u književnost, biti da zapamte da ne prihvataju olako svet kakav jeste. Kroz književnost otkrivamo šta najviše volimo ili ne volimo u stvarnom svetu. To je vrlo važno za književnost, naravno, ali i za svet i za društvo. S druge strane, književnost ima i drugačiji značaj, da je jedini način na koji zaista možemo da spoznamo maternji jezik, da uvidimo sve njegove mogućnosti. Pomoću dobre književnosti možemo da opišemo svet i izrazimo svoja osećanja. To ne možete da naučite u školi, morate se prikloniti dobroj književnosti, odličnoj književnosti, i to vam pruža jedinstveno znanje maternjeg jezika i veoma je važno kada želite da se izrazite i da negujete osećajnost i maštu, pa mislim da je zbog toga književnost izuzetno važna.
Kada izgubite slobodu, otkrijete da književnost postaje oruđe pomoću koga ćete je braniti i boriti se protiv ropstva, i mislim da je to tako otkad je sveta i veka, naročito u zemljama španskog govornog područja. Naša namera je odvajkada bila da kontrolišemo kako nastaje književnost, naročito pomoću institucija koje su želele da u potpunosti kontrolišu stvaranje drugačije, umetničke i književne, stvarnosti. To je predstavljala inkvizicija, želela je takvu kontrolu, poznato je da su trista godina romani u španskim kolonijama bili zabranjeni, jer se nije verovalo književnosti. Inkvizitori su smatrali da književnost predstavlja neku vrstu opasnosti za društvo čiju su veru i moral želeli da kontrolišu, i stičem utisak da su bili u pravu. U književnosti uvek postoji opasnost, što se jasno pokaže u svim diktatorskim, autoritarnim i totalitarnim režimima. Književnost odmah postaje oruđe otpora i kritike, pa smesta nastaju sistemi cenzure. To pokazuje značaj književnosti za politiku, i kako je ona usko povezana sa slobodom, sa raznolikošću uverenja, ideja, stavova i običaja u društvu. Zbog tih razloga moramo da pokušamo ne samo da sačuvamo književnost već i da joj ubuduće pripišemo veću društvenu ulogu, da negujemo dobru, kreativnu i jedinstvenu književnost, jer samo takva književnost ima uticaja na društvene i političke trendove.
Autor: Kristijan Lund
Izvor:
youtube.com
Prevod: Đorđe Radusin