Naučio sam da čitam kada sam imao pet godina. To je najznačajnija stvar koja mi se u životu desila. Bezmalo sedamdeset godina kasnije jasno se sećam kako je ta magija, prenošenje reči iz knjige u slike, obogatilo moj život, probijajući granice vremena i prostora i omogućivši mi da putujem s kapetanom Nemom dvadeset hiljada milja ispod mora, da se borim s d'Artanjanom, Atosom, Portosom i Aramisom protiv spletki koje ugrožavaju kraljicu u vremenima smutljivca Rišeljea, ili da se vučem po mračnim ulicama Pariza, pretvoren u Žana Valžana, s gotovo beživotnim Marijusovim telom na leđima.
Čitanje je pretvaralo san u život i život u san, i meni, malom čoveku kakav sam tada bio, približavalo književni univerzum. Majka mi je pričala da su prvo što sam napisao bili nastavci priča koje sam čitao jer mi je bilo žao da se završe ili sam želeo da im izmenim kraj. I možda sam upravo to radio celog života, a da nisam ni znao: produžavao u vremenu, dok sam rastao, sazrevao i stario, priče koje su moje detinjstvo ispunile uzbuđenjem i avanturama...
Književnost je varljiva predstava života koja nam, pak, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. Ona nas spasava od nedaća i frustracija koje nam donosi stvarni život i zahvaljujući njoj uspevamo da dešifrujemo, barem delimično, hijeroglif koji egzistencija predstavlja za većinu ljudskih bića, naročito nas koji gajimo više sumnji nego izvesnosti, i ispoljavamo svoju zbunjenost pred temama kao što su transcendencija, sudbina pojedinca i grupe, duša, smisao ili besmisao istorije, ono što je iznad i izvan racionalnog saznanja...
Od pećine do nebodera, od štapa do oružja masovnog razaranja, od tautološkog života u plemenu do ere globalizacije, književne fikcije su uvećale ljudska iskustva, sprečavajući nas, muškarce i žene, da utonemo u letargiju, u samoživost, u rezignaciju.
Iz besede Marija Vargasa Ljose, ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost (prevela Bojana Kovačević Petrović)
Izvor: Dnevnik