Mario Vargas Ljosa predstavlja „Burna vremena“, priču o političkim zaverama u Gvatemali tokom Hladnog rata

Peruanski pisac Mario Vargas Ljosa u svom najnovijem romanž „Burna vremena“ fokusira se na političke lavirinte u Gvatemali tokom razdoblja Hladnog rata, između 1940. i 1959.



„Burna vremena“ pričaju različite priče koje su se odvijale u različitim trenucima istorije i koje se strukturišu kao slagalica „dok ne otkriju suštinu gvatemalskog života i politike otkako je demokratska i reformistička iluzija ustupila mesto autoritarnim pritiscima“.

U ovom romanu, Vargas Ljosa (rođen u Arekipi 1936) u fikcionalnom ruhu progovara o nizu zavera koje su dovele Karlosa Kastilja Armasa na vlast u Gvatemali (1954-1957) nakon vojnog puča koji je orkestrirala CIA kako bi bio smaknut predsednik Hakobo Arbens, koji je bio optužen da je komunista.

„To je roman, a ne istoriografska knjiga“, opisuje je autor. „Ali jeste zasnovan na istorijskim činjenicama. Recimo da sam osnovne, istorijske činjenice uvažio. U pojedinostima svakako ima mnogo fantazije, mnogo mašte: izmenio sam, izmislio likove, izvesnim istorijskim ličnostima pristupio sam sa mnogo slobode. Radio sam koristeći slobodu na koju romanopisac ima pravo.“
 
Bez sumnje, decenija pedesetih predstavljala je kritičan trenutak za Latinsku Ameriku. Objasnili ste kako bi, da se Sjedinjene Države nisu umešale kao što jesu, da svrgnu Hakoba Arbensa 1954, sudbina kontinenta bila znatno drugačija…

Vidite: bio sam student 1951, kada je Hakobo Arbens postao predsednik Gvatemale. Bilo je to veoma teško razdoblje jer smo u tom trenutku imali diktature praktično u većini latinoameričkih država, i ogromno interesovanje i solidarnost probudila je činjenica da postoji jedna demokratski izabrana vlada na čistim izborima, i da se odlučila na duboke društvene reforme, što nam se činilo neophodnim u Latinskoj Americi.

Tada je velika pažnja bila uprta u reforme koje je sprovodio Arbens, upravo stoga što je država proživljavala demokratsko razdoblje, imala slobodne izbore, predložila promene i dobila izborni mandat da ih sprovodi. Mislim da je onda to što je tri godine od njegovog preuzimanja mesta predsednika došlo do državnog udara koji je toliko nesporno planirala CIA, stavljajući na čelo pukovnika Karlosa Kastilja Armasa, uz pomoć Truhilja i Somose, dvojice diktatora koji su činili najamblematičnije primere upravo onog što se dešavalo u mnogim državama Latinske Amerike, proizvelo vrlo ozbiljne posledice na čitav kontinent jer je razočaralo mnoge mlade ljude, između ostalih i mene, u demokratiju, u ideju da je moguće legalno i slobodno sprovesti reforme koje su nam se činile neizostavne kako bi se Latinska Amerika svrstala među moderne države.

Na koji način mislite da su se ovi tako specifično srednjoamerički događaji odrazili na čitav kontinent?

Zato što je, praktično, moja generacija i ona posle nje stekla iluzije počev od marksističke revolucije u vidu kubanske mode, ideju da se prava revolucija može napraviti tako što uzmete pušku i popnete se na planinu… A mislim da je to načinilo pedeset godina zaostatka u modernizovanju Latinske Amerike, jer je tokom pola veka bilo gerila – koje nigde nisu imale uspeha, što bolje od svih znaju Kolumbijci – a tokom mnogih godina i godina postojala je užasna pódela u Latinskoj

Americi na one koji su želeli socijalističku revoluciju i one koji su joj se protivili koristeći vojsku. Mislim da bi tih pedeset godina bilo mnogo drugačije da su, umesto što su se umešale na taj zloupotrebljujući, prepotentan način, Sjedinjene Države podržale ono što je pokušavao da sprovede Arbens, a to je stvaranje jednog modernog društva ali ne socijalističkog, nego kapitalističkog.

Jednostavno, demokratskog društva… ​

I liberalnog. Arbensove reforme bile su socijaldemokratske, demokratske, a naročito agrarna reforma, kojom je dobio neprijatelja u vidu Junajted fruta, kompanije koja je u to vreme dejstvovala u celoj Srednjoj Americi, koja je imala posede na celim Karibima, čak i u Kolumbiji, i došlo je do kontrarevolucije u kojoj su prvi put korišćene lažne vesti, laži, izmišljene vesti, a koje su predstavljene kao istinite kako bi se stvorila potpuno lažna slika da Sovjetski Savez utiče na Arbensovu vladu…

To se donedavno zvalo crnom propagandom… ​

I to da će Gvatemala postati satelit Sovjetskog Saveza i to da će se on, u suštini, umešati s namerom da ščepa panamski kanal. Sve je to bila fantazija koja se na kraju primila kao stvarnost, jer su, na kraju krajeva, kako američka vlada tako i tamošnje javno mnjenje, kao i dobar deo Latinske Amerike, dopustili sebi da ih ta fantazija zavede pa su podržali kontrarevoluciju koja je imala prilično katastrofalne posledice za ostatak kontinenta, zar ne?

Zapravo sam o jednoj of biografija Če Gevare pročitao da je on otišao u Srednju Ameriku privučem tim dešavanjima u Gvatemali...

Upravo tako, došao je u vreme Arbesove vlade i pokušao da mu priznaju zvanje lekara, ali nije uspeo. Nisu mu konvalidirali diplomu pa nije mogao da se bavi lekarskim pozivom i morao je da se namuči da bi obezbedio opstanak, navodno je prodavao enciklopedije. I uživao pomoć Ilde Gadee, peruanske pristalice Narodne revolucionarne latinoameričke alijanse koja se skrila u Gvatemali gde je obezbedila posao u jednom ministarstvu. Ilda Gadea bila je prva supruga Če Gevare, venčali su se u Meksiku i imali kćerkicu i Če je izvršio veliki uticaj na dešavanja na Kubi, jer ako pomislite na ulogu Fidela Kastra koji iznenada napada garnizor Monkada i izgovara sopstvenu odbranu (Istorija će me osloboditi) koja će posle biti objavljena, on je bio kubanski Hakobo Arbens.

Maestro, kako ste sa zdravljem?

Dobro sam sa zdravljem. Ha, ha, ha. Imam problema sa leđima, s kostima, i ídem na jedno lečenje ali, izvan toga sam dobro.

Postavio sam vam to pitanje jer sam svojevremeno, osamdesetih, pročitao vaš tekst o koristi od džoginga; bio je to vrlo strastven omaž u kojem ste pričali kako džoging donosi mentalno stanje koje je povoljno za književnost… ​

(Ponovo smeh.) Sada sam prinuđen da smanjim svoj entuzijazam džogingom. Ali mogu da hodam. Hodam svakog jutra, uvek sat pre nego što ću početi da radim.

Koje je bilo jezgro ovog romana? Zato što ste rekli da je on izveden iz „Jarčeve fešte“, vaše knjige o Rafaelu Leonidasu Truhinju, čuvenom diktatoru koji je vladao Dominikanskom republikom pedeset jednu godinu…

Ovaj roman nikada ne bih napisao da pre neke tri godine nisam bio u Dominikanskoj republici, u Santo Domingu, i da mi na jednoj večeri nije prišao moj prijatelj, novinar i pisac Toni Raful. I rekao mi: „Mario, imam priču o kojoj bi mogao da pišeš”, a meni je dovoljno da mi neko prepriča priču kako bih pisao o njoj, kako ne bih pisao o njoj.

Ali stvari koje mi je ispričao probudile su mi veliku radoznalost. Nisam znao ništa o tome, a u pitanju je umešanost generalisimusa Truhilja u državni udar koji je Kastiljo Armas sproveo protiv Arbensa, a kasnije i u ubistvo Kastilja Armasa. Truhiljo ga je podržao novcem i oružjem; čak kažu, mada to nije dokazano, da mu je dao naoružane ljude, praktično servis CIA-e, da koristi za ove operacije.

Dokazano je da ga je ekonomski podržao. Kada odlazi u egzil, Kastiljo Armas ide u Dominikansku republiku da traži novac Truhilju, i Truhiljo mu ga daje. Kažu da je prvi put bilo šezdeset hiljada dolara, a da mu je u narednim navratima davao još. I da je od njega tražio tri stvari: zvaničnu pozivnicu kad revolucija trijumfuje, da mu izruči jednog opozicionog dominikanskog generala iz Gvatemale i, treće, da mu da, pošto je obožavao medalje kao i svi diktatori, „Red Kecala“.

Kastiljo Armas, koji gotovo da nimalo nije verovao Truhilju, nije ispunio nijednu od ovih Truhiljovih tražnji. I kažu da je čak, a ovo je objavljeno u pismima koja je Truhilju slao dominikanski ambasador u Gvatemali, kada je postao predsednik i kad bi popio koju čašicu, Kastiljo Armas zabavljao goste u palati pričajući im vrlo napadne stvari protiv Truhiljove dece. A Truhilja je iritiralo da se govori protiv njegove porodice.

A onda, postoji veoma neobična činjenica da je u Republiku Gvatemalu poslao svog omiljenog ubicu, Džonija Abesa Garsiju, kao vojnog atašea i da, iste te noći kad je ubijen Kastiljo Armas, Abes Garsija beži vodeći nikoga manje nego ljubavnicu ubijenog. To je apsolutno dokazano, što su potvrdili svi istoričari.

Šta se tačno dogodilo?

E pa, ne zna se. Posredi je jedna od misterija kakvih je puna moderna istorija Gvatemale. Kako su bili upleteni, koliko i Abes Garsija, toliko i ljubavnica Kastilja Armasa, na ubistvo ovoga? Izvesno je da beže u Dominikansku republiku te noći i da kasnije vojna lica koja su ostala na vlasti u Gvatemali pokušavaju da dovedu u vezu ljubavnicu Kastilja Armasa govoreći da je umešana u ubistvo, da su naredili da bude uhapšena i da to nisu mogli jer je upravo pobegla. Živela je u Dominikanskoj republici nekoliko godina, dok nije imala incident sa Truhiljovim bratom, u tom trenutku testamentarnim predsednikom. Ali umešanost samog Truhilja i onih koji su izvršili zločin nikada nije razjašnjena. Toliko je verzija koje poriču jedna drugu, da je tu ostalo plodno tlo za romaneskno istraživanje.

Gospodine Mario, šta se desilo nakon što vas je prijatelj zainteresovao za tu priču? ​

Počinjem da istražujem i otkrivam da zapravo postoji niz publikacija, relativno skorih, koje dokazuju da je Truhiljo direktno umešan kako u kontrarevoluciju Kastilja Armasa tako i u odlazak u Gvatemalu Abesa Garsije kao Truhiljovog vojnog atašea. Abes Garsija je ubica, osoba sa užasnom biografijom masovnih i pojedinačnih ubistava, kao i mučenja. Zašto ga šalje u Gvatemalu? Nemojte mi reći da to nije čudno. Izvanredno je čudno da je te noći pobegao sa ljubavnicom Kastilja Armasa. Kada sam otkrio sve ove materijale, uvideo sam da čim sam postao svestan toga, već sam počeo da radim roman.

Jeste li poznavali Gvatemalu?

Iz turističkih razloga sam bio u Gvatemali dva puta, onda sam počeo da ídem tamo zbog istraživanja, imao sam priliku da čitam novine iz tog razdoblja, mnogo knjiga, pre svega o američkim istraživačima koji su većinom koristili sve dokumente sa kojih je administracija Sjedinjenih Država skinula embargo i u koje se mogao imati uvid. Zaista postoje radovi o američkom uplitanju, što je stvarno impresivno.

U toj se drami razvijaju „Burna vremena“…

Naravno, treba to smestiti u istorijski trenutak. Posredi su godine Hladnog rata, bivši saveznici Sjedinjene Države i Sovjetski Savez se sučeljavaju, govorilo se o mogućem trećem svetskom ratu, bile su to godine makartizma u SAD. I u takvim uslovima na vlast dolazi Ajzenhauerova administracija, sa (Ričardom)
Niksonom kao podpredsednikom, i braćom Dales, jednim (Džon Fosterom) u Ministarstvu spoljnih poslova, i drugim (Alenom), na čelu CIA-e.

Tada nastaje vrlo posebna klima i, pre svega, ta neverovatna operacija lažnih vesti, koju sprovodi rođak Zigmunda Frojda, Edvard L. Bernejs, glavni za publicitet Junajted fruta, koji je imao prilično ludačke, ali ne sasvim nezasnovane teorije, po kojima će publicitet postati veliki instrument manipulacije u dvadesetom veku, kako u demokratskim državama, tako i u diktaturama. I imao je priliku da ga primeni na Gvatemalu i mora se reći da je to izveo, na nesreću, sa velikim uspehom.

Zašto u uvodnom delu, u kojem predstavljate Bernejsa, ne spominjete masakr nad radnicama Junajted fruta, amblematičnu činjenicu po tu kompaniju u Kolumbiji?

Pa zato što je to već uradio Garsija Markes, i to divno, u „Sto godina samoće“. Tamo se odvija štrajk protiv Junajted fruta.

Razlog krajnjeg aktiviranja Junajted fruta nije toliko u šteti koju bi mu prouzrokovale Arbensove reforme, nego, kao što kaže predsednik kompanije (akti o tome su takođe objavljeni), zbog lošeg primera. Ako bi Junajted stvarno morao da plaća porez ne samo u Gvatemali, nego u celoj Srednjoj Americi, na Karibima i u Kolumbiji, posao ne bi bio unosan kao ranije, kad firma nije imala konkurenciju. Ugovori koje su potpisivali sa diktatorima isključivali su konkurenciju, omogućavali su im privilegovane uslove. Arbens nikada nije razmišljao o tome da ukine Junajted frut, naprotiv, sve što je tražio bilo je da kompanija plaća porez.

On je mnogo puta ponovio ambasadoru Sjedinjenih Država: „Zar kompanije ne plaćaju porez u SAD? Jednostavno želimo da i ovde plaćaju porez.“

Te reforme su imale u potpunosti demokratski vid za modernizovanje države, i mora da se veoma zbunio što su ga uskoro optuživali da je, po modelu koji želi da sledi, sovjetski agent, i da je Gvatemala država na koju Sovjetski Savez utiče. Ništa od toga se uistinu nije dešavalo, nije bilo ni jednog jedinog ruskog građanina u Gvatemali kada je došlo do kontrarevolucije.

Maestro, dozvolite mi da vam postavim pitanje koje može da vam se učini malo bizarno. Da li je to mešanje na neki način bilo slično onome što će de desiti u Čileu?

Naravno da je to bilo mešanje, kao i u Čileu. Velika razlika je u tome što je Salvador Aljende bio socijalista koji je želeo socijalističke reforme. Za razliku od Arbensa. A ono što je potonji želeo, bilo je stvaranje narodnog kapitalizma. Samo da izvrši eksproprijaciju neobrađivane zemlje i da je preda polovini miliona gvatemalskih seljana sa naumom da na selu stvori male posede. Cilj je bio znatno različit. Stoga mislim da Arbensovi pokušaji više odgovaraju nama, demokratama, nego socijalistima, jer on nije bio socijalista.

Koliko vam je vremena bilo potrebno da napišete ovu knjigu?

Manje-više dve godine.

Nije li teško pisati posle Nobelove nagrade?

Naravno, jer postoji ideja da Nobelova nagrada pisce koji je dobijaju pretvara u statue. Onda im treba dokazati da nismo statue, da smo živi. Postoji izvesna psihološka sklonost da se poveruje kako, ukoliko čoveku daju Nobelovu nagradu, on je već mrtav i sahranjen. I proslavljen. Onda sam ja vrlo mnogo radio da dokažem da nisam mrtav, nego živ.

Na koji način radite onda kad već imate materijal u ruci?

Radim dok prikupljam građu. Važan je proces istraživanja, koje nije istraživanje kakvo bi sprovodio istoričar, koji traga za istinom. Ne, mene je zanimalo da saznam na koji način se zbivaju događaji a na koji govore likovi; pejzaž, pojedinosti koje imaju veze sa onim što je specifično, karakteristično za mesto odvijanja radnje, i uvek mi je padalo na pamet da u tom istraživanju na videlo isplivavaju mnoge stvari koje mi služe iz romaneskne tačke gledišta, likovi koji se vrlo mnogo bogate dok drugi siromaše, odjednom se otvore anegdotske digresije koje nisam bio predvideo i koje čine da ceo posao bude pun iznenađenja i promena. I to je bilo veoma izdašno iskustvo, jer sam poznavao Gvatemalu.

To je vrlo lepa, vrlo interesantna država. E sada, verovatno i jedna od najnasilnijih u Latinskoj Americi. Njena istorija puna je krvi, pučeva, internih ratova koji su trajali relativno donedavno, kada je potpisan mirovni dogovor. Istina je da mislim da je malo država koje su toliko propatile upravo zbog političkih poteškoća.
Šta vas podstiče na to da pišete danas? Isto što i na početku ili su se motivacije promenile. ​

Pa ja sam u osnovi pisac i podstiče me ideja da koristim roman pre svega ne bih li ispitao složenu stvarnost Latinske Amerike. Problemi uz koje žive njene države su međusobno vrlo slični, mada naravno da tu ima zasebnih nijansi. Mislim da kad se sve sabere, stvari u Latinskoj Americi se odvijaju bolje nego u prošlosti. Pedesetih godina, od granice do granice, kontinent je predstavljao niz vojnih diktatura. Danas nemamo takve diktature. Imamo demokratske vlade koje su veoma nesavršene, korupcija je vrlo težak problem, kao i populizam ali verujem da su to manje ozbiljni problemi od onih iz pedesetih godina.
 
Autor: Fransisko Selis Alban
Izvor: eltiempo.com
Prevod: Igor Marojević