Mario Vargas Ljosa je u proleće 2015, razgovarao sa Timom Martinom o svojoj neutaživoj gladi da fikcijom menja svet.
U svojoj sedamdeset osmoj godini, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, peruanski književnik Mario Vargas Ljosa, odlučio je da se oproba i u glumi. Ili nije? „Ne, ne, ne!“, uzviknuo je zadovoljno se osmehujući, klateći se na sofi svog iznajmljenog stana u Najtsbridžu. „Moja glumačka karijera je već završena! Ali kakvo neverovatno, bogato iskustvo – nikad se u životu nisam toliko uplašio! Ah ha ha!“
Kako se divno smeje: radosna, razuzdana buka koja ispunjava čitavu sobu, toliko zarazna da sam danima nakon našeg susreta, jednog sivog prolećnog poslepodneva, shvatio da se i sam bespomoćno kikoćem dok sam preslušavao snimak razgovora.
Naš razgovor o njegovom romanu „Diskretni heroj“, odavno je skrenuo sa teme; umesto toga, razgovaramo o njegovom pojavljivanju na sceni u Madridu (početkom 2015. godine) u predstavi „Los cuentos de la peste“ („Priče o kugi“), njegovoj „vrlo slobodnoj“ adaptaciji nekih delova Bokačovog „Dekamerona“.
Zatim me je Vargas Ljosa fiksirao svojim, najednom, ozbiljnim očima boje ćilibara, i smeh je prestao. „Mislim da svi, ili makar velika većina ljudskih bića, imaju tu težnju da postanu neko drugi, da prisvoje i žive neki drugi identitet, bar na neko vreme“, rekao je. „Za nekoga poput mene, ko je čitav svoj život proveo pišući fikciju, postati izmišljen lik... bilo je to fantastično iskustvo.“
Izgledao je ozbiljno, odsutno. I pomislio sam, tu se krije ta ličnost koja je napisala sve te knjige: ličnost u kojoj se sudaraju buntovnički smisao za humor i glad za smehom sa žestokom, državničkom ozbiljnošću kojom živi život.
Obe strane autorove ličnosti dolaze do izražaja u romanu „Diskretni heroj“, jednom od 40 dela fikcije, pripovedaka, eseja i drama u karijeri koja ne pokazuje znake posustajanja. Jednim delom, roman ima društvenu tematiku, napisan u društvenoj atmosferi koja je u poslednje dve decenije iznedrila novu srednju klasu. Ali istovremeno reč je o neverovatno haotičnoj avanturi koja počinje ucenom upućenom jednom malom preduzetniku, da bismo kroz vrlo dinamičan i dramatičan prikaz različitih događaja – neverovatnih brakova, očajničke požude, porodične izdaje, lične tragedije – upoznali društvene prilike u savremenom Peruu.
Knjiga je izuzetno smešna, a povremeno i veoma čudna zbog niza jezivih sporednih zapleta (vidovnjačkih predviđanja, pojavljivanja duhova) na koje je autor prećutno, posebno ponosan. Jedan mladi poslužitelj ga je čak zaustavio u galeriji „Tate Britain“, da bi ga pitao o tome. „Želeo je da zna da li je to bio duh ili stvarna osoba!“, rekao je. „Odgovorio sam mu: 'Ne znam! To od vas zavisi!'“
Ideju za ovu knjigu autor je dobio kada je pročitao jednu priču u novinama. „U jednom gradu na severu“, objašnjava, „jedan mali preduzetnik, skromnog porekla, vlasnik preduzeća za transport, u novinama je objavio oglas upućen lokalnoj mafiji, sledećeg sadržaja: 'Želim da znate da neću platiti ono što zahtevate: možete da preduzmete šta god hoćete, ali ovo je zvanična objava i ja neću pristati na vašu ucenu!'“
Kada sam ga pitao šta se dogodilo sa tim čovekom Vargas Ljosa je slegnuo ramenima – „To je bila jedina stvarna informacija o junaku kog sam stvorio“ – ali priča je nekako, nepromenjena, pronašla svoj put do romana „Diskretni heroj“, čiji glavni lik, Felisito Janake, upravo tako odgovara anonimnim gangsterima koji ga bombarduju zahtevima i pretnjama. Nasuprot ovoj priči autor nam predstavlja i uspešnog službenika osiguranja, opsednutog književnošću Don Rigoberta, koji je upleten u komplikovano pitanje nasledstva kada je njegov ostareli šef oženio svoju kućnu pomoćnicu. „I u njegovom životu dolazi do tektonskih pomeranja“, objašnjava autor. „Obojica imaju problematičan odnos sa decom iz čega proizlaze svi ostali problemi.“
Ovaj roman prikazuje običan, svakodnevni život, melodramu u malom gradu, namerno se udaljavajući od kritike političkih prilika sadržanih u prethodnim delima, poput romana „Razgovor u katedrali“ i „Rat za smak sveta“. „U mladosti“, rekao je Vargas Ljosa, „na mene su dosta uticali Sartr i Kami. Sartr je rekao da su ratovi dela, i da književnost može da promeni istoriju. Ipak, iako ne mislim da književnost ne može da izazove promene, smatram da je društveni i politički uticaj književnosti mnogo teže kontrolisati. Nekada sam mislio da je moguće kontrolisati posledice pisanjem na određen način i o određenim temama. Sada verujem da je sve to potpuno pogrešno.“
„Ali, ne mislim da književnost nema nikakvog uticaja“, nastavlja. „Po mom mišljenju, najvažnije je kod čitalaca razvijati kritički stav, u najširem smislu. Ukoliko ste zadojeni kvalitetnom književnošću, vrhunskom kulturom, vi ste osoba kojom je mnogo teže manipulisati, i mnogo ste svesniji opasnosti koje sa sobom nosi moć. U tom smislu, još uvek verujem u angažovanu književnost, ali ne, da tako kažem, u nekom dogmatskom ili sektaškom obliku.“
Umesto toga, ovaj neverovatno optimističan roman se bavi čudnom igrom koja se zove život i starenje, dozvoljavajući autoru da se vrati i nekolicini poznatih likova čije ga priče još uvek privlače. Tu je policajac Lituma, koji se „kad god počnem da pišem roman pojavi i ponudi mi svoje usluge“, zatim Don Rigoberto, frustrirana persona, zaljubljena u „umetnost, muziku, knjige, ali koja provodi život baveći se komercijalnim poslovima“.
Autor je fasciniran likom Rigoberta, čije primedbe na temu stanja u kom se nalazi savremena kultura ponekad odgovaraju autorovim komentarima u inrervjuima, ali odbacuje moju sugestiju da je ovaj lik samo paravan za autora. „On je tragičan lik“, kaže autor. „On poseduje strast prema kulturi, ali nema nikakvo umetničko zvanje. On je diletant. U nekom većem društvu, on bi mogao da pronađe svoje mesto i sa drugima podeli svoje interesovanje za kulturu i umetnost; u Peruu, to je mnogo teže.“
„Sećam se da je kad sam bio mlad“, nastavlja, „baviti se književnošću ili umetnošću bilo prilično dramatično, jer vas je to izdvajalo od ostatka društva. Osećali ste da ste na margini, i ako biste se usudili da svoj život živite u skladu sa svojim zvanjem, znali ste da ćete biti potpuno izopšteni. To se danas promenilo, posebno u većim državama – pa čak i u Limi, vi sad možete biti slikar, muzičar ili pesnik; teško je, ali nije nemoguće. Verovatno je lik Don Rigoberta nastao iz ove ideje.“
Iako je roman „Diskretni heroj“ savremen, radnja se uglavnom odvija paralelno sa tehnološkim svetom, mimo informatičke ere. Autor budno prati tehnološki razvoj – čak, u njegovom rodnom gradu postoji njemu posvećen muzej, u kojem je ovaj velikan predstavljen posetiocima u vidu hologramske projekcije – međutim, svestan je svih negativnih posledica na pravac u kom se kreće savremena kultura.
„Pozitivna strana je to što je cenzura praktično nemoguća“, rekao je. „Ali, s druge strane, postoji takvo mnoštvo informacija o svemu da su kriterijumi kvaliteta gotovo u potpunosti nestali, i sve se izjednačava. Nekada je uloga kritike bila od ključnog značaja za uspostavljanje kategorija i hijerarhiju među informacijama, ali danas kritika uopšte ne postoji. Nekada je i to bila jedna od osnovnih funkcija književnosti. Ali danas se romani čitaju iz čiste zabave – dobro su napisani, dobro upeglani, vrlo efektni i tehnički besprekorni – ali, to zapravo nije književnost, samo zabava.“
Ali, zar on nikada nije pročitao neki površan roman? „Ha, ha!“, nasmejao se. „Ponekad i jesam. I dešavalo se da su odlično napisani. Volim serijale – kao što je 'Kuća od karata', koji je fantastičan, veoma zabavan. Ali to mi se ne zadržava u umu. Ta literatura nema pozitivne efekte na političke prilike, na ideologiju. Imam utisak da je ova veličanstvena digitalna revolucija proizvela neopisivu zbrku.“
Bez obzira na sve, on je rešen da nastavi da učestvuje u svetu. I dalje redovno piše kolumnu za časopis „El Pais“, istovremeno radi na nekoliko projekata – „Ne nedostaje mi posla, samo nemam dovoljno vremena!“ – i, dok se približava osamdesetoj, ne pokazuje nikakvu nameru da uspori. „Pa, verujem“, kaže, „da je veoma važno biti živ do samog kraja. U životu je važno izbeći poraz. Mislim da je veoma bolno i tužno kada ljudi pre vremena osete da su poraženi i izgube ideju i volju za žvotom. To je nešto što me užasava.“
„Ne radi se o smrti“, dodaje. „Smatram da je smrt u redu. To je prirodan kraj svega što postoji. Ali, mislim da je veoma važno biti živ do poslednjeg trenutka. Važno je da smrt shvatimo kao nezgodu.“
Klimnuo je glavom značajno. „I tako ja neprestano radim na raznim projektima, planiram mnogo različitih stvari. To je način da živim i iskoristim sve fantastične mogućnosti koje mi život nudi.“
Autor: Tim Matrin
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Maja Horvat