Glumica iz serija „Ljudi sa Menhetna“ (Mad Men) komentariše rodnu politiku iza najveće TV serije godine – i sablasne paralele sa Trampovom erom.
„Vreme u kojem živimo drugačije je u odnosu na period od pre godinu dana“, smatra glumica Elizabet Mos. „Volela bih da sada sedimo ovde i razgovaramo o tom distopijskom, izmaštanom svetu, o tome koliko nam je drago što ne živimo u njemu, jer za predsednika imamo ženu. Volela bih da je to razgovor koji vodimo.“
Umesto toga, sedimo u biblioteci jednog londonskog hotela sa glumicom – koja je, sve do sada, bila najpoznatija po ulozi Pegi Olson, sekretarice koja je probila stakleni plafon advertajzing industrije i postala visoko cenjena kopirajterka.
Tridesetčetvorogodišnja Mos je u ulozi Fredovice, protagonistkinje „Sluškinjine priče“, sa sebe dramski zbacila ikonični lik koji je sedam godina tumačila u seriji „Ljudi sa Menhetna“. Iako grozničavom ushićenju koje prati novu seriju doprinose brojni faktori, za ovu pomamu je dobrim delom zaslužan savremen politički kontekst podarivši seriji proročku auru od koje se ledi krv u žilama.
„Obrađuju se teme za koje smo smatrali da će biti relevantne, poput genitalnog sakaćenja, trgovine ljudima, trgovine decom, porasta stope neplodnosti, globalnog zagrevanja“, kaže Mos, koja je ujedno i producentkinja serije. „Stvari su, međutim, postale vrlo, vrlo relevantne u mojoj zemlji, daleko relevantnije nego što smo mogli da predvidimo.“ Naginje se unapred, duž jarko crvene sofe na kojoj sedimo. „To nas nimalo ne veseli.“
„Sluškinjina priča“, zasnovana na romanu Margaret Atvud iz 1985. godine, smeštena je u izmišljenu Republiku Galad, kojom vlada autoritarni režim koji je zbacio vladu Sjedinjenih Država. Krajnje desna grupa verskih ekstremista, suprotstavljena onome što smatra korupcijom savremenog društva, izvršila je atentat na predsednika i poubijala kongresmene, okrivljujući za sve to islamske teroriste. Potom je suspendovala Ustav i sve žene otpustila s radnih mesta; ženama u Galadu više nije dozvoljeno da čitaju i pišu.
Kako je sama Atvud nedavno prokomentarisala na stranicama New York Times Book Reviewa: „Te 1984. godine [kada je započela pisanje romana], glavna premisa delovala je prilično nečuveno – čak i meni. Hoću li uspeti da ubedim čitaoce da je u Sjedinjenim Državama došlo do puča koji je nekadašnju liberalnu demokratiju pretvorio u bukvalističku teokratsku diktaturu?“
Čini se da to više nije pod znakom pitanja. „Naša prava ugrožena su kao nikada do sad. Zasigurno, kao nikada za naših života“, smatra Mos.
U svetu kakvim ga je Margaret Atvud zamislila, toksini iz životne sredine spustili su natalitet gotovo na nulu, dok Galad okrutno deli žene po osnovu reproduktivne sposobnosti. Režimska elita sebi dodeljuje plodne žene za sluškinje, primorane da nose decu jalovim suprugama Verskih komandanata. Obezimenjene, one se identifikuju samo u odnosu na muškarca kom služe – Fredovica ukazuje da je u pitanju patronim izveden od imena Zapovednika domaćinstva u kome živi – „od Freda“.
Mos je ovog aprila, prilikom premijernog prikazivanja serije na njujorškom filmskom festivalu „Trajbeka“, upitana da li je smatra feminističkim delom. „Ovo za mene nije feministička priča. Ovo je ljudska priča, jer su ženska prava – ljudska prava“, izjavila je. „Ni u jednom trenutku nisam mislila da ću igrati Fredovicu kao feministkinju.“ Internet je eksplodirao od negodovanja zbog njenog očiglednog odbijanja da stane uz tu reč.
Danas je rada da pojasni tu poentu. „Pokušala sam da kažem da, za mene, feminizam predstavlja ravnopravnost muškaraca i žena“, kaže ona. „I muškarci i žene su ljudi, tako da to moje likove i rad čini ljudskim pričama.“ Zastaje. „Igram j***** seksualnu robinju, igram odgajivačicu, surogat majku, ženu kojoj su sva prava oduzeta, zajedno s celom njenom porodicom i prijateljima. Ona nema ništa. Tako da – da, to je feministička priča.“
„Tokom sedam sezona 'Ljudi sa Menhetna' igrala sam ulogu koja je smatrana vrlo feminističkom“, nastavlja. „Neprestano su mi postavljali pitanja o feminizmu. U to vreme mogla sam da govorim isto ono što sam rekla i na ʻTrajbeciʼ i ne bi bilo problema.“ Sada joj je jasno da to više nije slučaj. „Danas smo kao žene dužne da dignemo glas“, poručuje. „Moramo mu [feminizmu] dorasti kao nikada do sad. Drugačije je danas.“
Ono što je možda najstrašnije u vezi sa proročkim karakterom ove serije jeste mogućnost nonšalantnog ušetavanja u katastrofu. Već pri početku prve epizode, Fredovica jezikom koji sablasno podseća na postizbornu mantru u SAD o potrebi da se „ostane budan“, izjavljuje: „Sada sam budna za ovaj svet. Do sada sam spavala. Tako smo i dopustili da do ovoga dođe.“ Nakon što joj ponavljam ovaj citat, Mos nastavlja repliku: „Nismo podigli pogled s telefona sve dok nije postalo prekasno...“
„Ovih dana, previše sam puta prošla ulicom pored muškaraca koji nose mitraljeze“, nastavlja ona, užasnuto odmahujući glavom. „Kada takve stvari postaju normalne? Koliko vremena treba da prođe pre nego što prestanemo da primećujemo takve stvari, da se pitamo zbog čega smo okruženi muškarcima s mitraljezima? Ljudi moraju ostati budni. A nakon što se probudiš, moraš izaći iz kreveta i nešto preduzeti. Posle će biti kasno. Najviše se plašim toga da će ljudi ponovo postati nezainteresovani i apatični.“
Ukoliko se ovako blisko poređenje Galada i naše trenutne političke klime čini preteranim, Mos vas poziva da razmotrite i sledeću stvar: „Margaret [Atvud] priča o tome kako se novi režim, da bi preuzeo vlast, prvo infiltrira u vladu, u postojeći režim, i tu boravi neko vreme pre nego što napravi preokret i inicira puč.“
Suzbijanje sloboda u SAD nije počelo 20. januara 2017. godine. Iako je Tramp tokom prvih 100 dana vladavine uistinu, uz veliku pompu, izdao 29 izvršnih naredbi, od kojih mnoge za cilj imaju da niz manjinskih grupa liše njihovih prava, on nije samostalno oblikovao političku klimu u kojoj su te naredbe javnosti objavljene.
Brus Miler, koji je „Sluškinjinu priču“ prilagodio za TV ekrane, veruje da bi se čak i u slučaju da je Klinton pobedila, ova serija – napisana pre početka izbora u SAD i snimljena tokom izbornih i inauguracionih turbulencija – naravno gledala u drugačijem kontekstu, ali ne nužno u kontekstu jednakosti.
Mos, koja učestvuje u kampanji Planiranog roditeljstva, ističe: „Nazadovanje reproduktivnih prava nije počelo pre šest meseci.“
Komodifikacija plodnosti, koja se u „Sluškinjinoj priči“ dovodi do zastrašujućeg zaključka, u izvesnom smislu postaje norma. Profitno orijentisane njujorške klinike održavaju koktele za promovisanje zamrzavanja jajnih ćelija; iz nekih delova sveta dopiru vesti o „farmama beba“.
Margaret Atvud je nedavno otkrila da se tokom pisanja izvornog teksta pridržavala pravila da „u knjigu ne unosi[m] bilo šta što se već nije dogodilo u, rečima Džejmsa Džojsa, ʻkošmaruʼ istorije“. Miler je isto pravilo primenio prilikom pisanja serije, uključujući tu i praksu kažnjavanja homoseksualnosti genitalnim sakaćenjem i bešenjem žena.
„Ukoliko počneš da izmišljaš okrutnosti u ophođenju prema ženama, to postaje pornografija, tako da treba gledati stvaran svet, u kom već postoji pregršt stravičnih primera koje možemo da upotrebimo“, kaže on. „Jedna od najvećih promena koje smo uneli je način na koji serija tretira boju kože“, nastavlja. „Radnja knjige smeštena je u isključivo belački svet. Meni je bilo interesantnije da predstavim svet u kom je plodnost stavljena iznad svega i da vidim kako to potom rezonira u društvu.“ Miler ukazuje na to da je pitanje međurasnih usvajanja dece primer da se u stvarnom svetu to već dešava, čak i unutar evangelističkih hrišćanskih zajednica koje, smatra on, „sadrže neke od aspekata Galada“.
Ponovo smo u hotelskoj biblioteci, u kojoj Mos obrazlaže opširnu listu predstojećih projekata, među kojima je ne samo druga sezona „Sluškinjine priče“, već i „Groznica“ (Fever), miniserija zasnovana na priči o Tifusarki Meri, prvoj poznatoj prenosnici tifusne groznice u Njujorku početkom XX veka. Mos je seriju samostalno razvila na osnovu jedne knjige i pokušavala da je proda od jednog do drugog studija, nailazeći na pomešane, često zapanjujuće seksističke reakcije. „Neke mreže su nam odgovorile da je serija ʻpomalo ženskaʼ“, kaže ona. „Vilica mi je pala na pod. Jer, pogledaj kako prolazi 'Sluškinjina priča'!“
Razvlači kez, verovatno misleći na njenu popularnost. „Mogu samo da odj***.“
Autor: Džejn Malkerins
Izvor: theguardian.com