Mislim da je ova knjiga za preporuku, iako se usuđujem da kažem da se ne radi o štivu koje se sa lakoćom proguta za tri dana. Jedan dobar deo knjige nije baš sasvim jasno ko tu šta i zašto, međutim čitaočevu istrajnost Margaret Atvud nagrađuje duhovitim i visprenim komentarima. Ima tu i malo misterije, i malo ljubavne priče, i malo društvene kritike, sve u svemu, jedan iz serije ovih "novih romana". S obzirom da priča o odrastanju sestara Čejs počinje još od njihovih baba i deda - ko nije ljubitelj porodičnih stabala, možda bolje da se odluči za nešto drugo.

Knjiga koja se pamti, knjiga o kojoj se razmislja. Pisac je tako talentovan a svaka rec savrsena.

Knjigu sam pocela da citam iz radoznalosti, jer se u udzbeniku za engleski jezik nalazi prvo poglavlje, odnosno, prvi deo prvog poglavlja. Procitala sam nepunih 150 strana do sada, zavrsicu je zbog upornosti, ali cu i dobro promisliti da li cu jos nesto od iste procitati. Prvo sam se tesko snalazila pri razumevanju ko je zapravo glavni lik. Prica o svojoj sestri, vraca se u proslost, ubacuje clanke iz novina gde misteriozno jedan po jedan nestaju clanovi sestrine porodice, a onda odjednom predje na dvoje ljubavnika, od kojih jedan izmislja istoriju i tu pominje slepog ubicu. Knjiga u knjizi. Potrebno je razmisljanje dok se shvati da je naziv knjige simbolican i da nema apsolutno nikakve veze sa nekim covekom koji ubija ljude, vec da je sam odnos izmedju Iris i njene sestre ubio nju, tj Loru, cime i pocinje roman. Sustinu knjige sam saznala na casu engleskog kada je jedna drugarica koja je smogla snage da je celu procita prepricala. Dakle, nije losa, jedino mi smeta sto ima dosta dosadnih delova koji prosto primoravaju citaoca da je vrate u biblioteku, a zatim dolaze neki koji su zaista fantasticni. Verujem da je zasluzila i vecu ocenu, s obzirom da je dobitnik Bukerove nagrade, ali sam ja ocigledno ipak nedorasla za romane ove vrste.

"Deset dana po okončanju rata..." . Znate i sami kako počenje. Kod mene je počelo jezom. Ne sećam se kada me je poslednji put prva rečenica toliko zamislila, a kraj svake strane grčevito vodio ka sledećoj. Nisam verovala da u današnje vreme neko još uvek ume ovako da piše. Pripadalo mi je muka od (ne)izvesnosti, književna muka zbog koje nisam htela da se približim kraju priče. Naslućujem i bojim se, sa sebe, za Iris i Loru, za izgubljeno vreme i potisnute istine, zbog prećutkivanja i neprestano se pitam - prećutati da bi se neko spasao iako znaš da ne možeš, ne umeš, jer je prosto za nekoga i rečeno i prećutano - isto. Izlaza nema, jer ga ne stvaramo mi. Jeftino zvuči da kažem da će vas oboriti s nogu. Oduvaće vas. Obavezno za svakoga ko ume da prepozna pravu književnu reč.