Savremeni srpski pisac Vladimir Tabašević u četvrtak, 17. novembra u knjižari Delfi u SKC-u predstavio je svoj novi roman „Pa kao“, roman generacijskih razlika, porodičnih relacija, nerazumevanja i nemogućnosti istinskog ljubavnog susreta koji se ispisuje u jednom naizgled običnom ljubavnom odnosu.
Vladimir Tabašević je objavio četiri knjige poezije. Njegov prvi roman „Tiho teče Misisipi“ našao se u užem izboru za Ninovu nagradu i dobio je regionalnu nagradu „Mirko Kovač“ za najbolju knjigu mladog autora.
O knjizi „Pa kao“ govorili su Jasmina Radojičić, urednica u Laguni, Teofil Pančić, književni kritičar, i Zoran Janković, književni kritičar.
Govoreći o tome kako je novi pisac „stigao“ u Lagunu, urednica izdanja Jasmina Radojičić je ispričala da se za Tabaševića zainteresovala čitajući njegovu poeziju. Komunikacija je ostvarena preko Fejsbuka. Prema rečima Radojčićeve, do te mere ju je „osvojio“ rukopis koji joj je Tabašević poslao da je odmah otišla do direktora Lagune Dejana Papića s predlogom da je štampa.
Roman „Pa kao“ govori o mladom piscu Emilu koji za novčanu nadoknadu piše književno uobličenu biografiju jednog pukovnika u penziji. Dok sluša starčeva sećanja koja treba da uobliči u književnu formu, on upoznaje njegovu negovateljicu Anu, prelepu mladu devojku sa kojom ulazi u strastvenu ljubavnu vezu. Figura starca samo je povod za brojne nesporazume koje će proživeti mladi zaljubljeni par postavši žrtva sveopšteg haosa: kako društvenog, tako i onog ličnog, porodičnog.
Pančić je, nakon što je pročitao „Pa kao“, napisao da je to roman „samo za one koji se ne boje najopasnijeg od svih istraživanja: onog o sebi“. „Čitajući Tabaševića, otkrio sam potpuno nov glas koji je veoma vredan i kvalitetan i po mnogo čemu drugačiji od onog što je prethodno viđeno“, rekao je Pančić i dodao da je jedna od ključnih stvari koja čitaoce može da privuče jeste to da piše o vremenu u kojem živimo, a toga nema mnogo u savremenoj srpskoj prozi.
Na Jankovića je najveći utisak ostavila upečatljivost kojom se Tabašević u romanu bavi pojmom osujećenosti. „Kroz dve stotine stranica romana vodimo se pričom o osujećenima u jednom svetu koji je lišen neki konkretnih geografskih i istorijskih konotacija.“
„Roman je posvećen generacijama koje su stasale u vreme tranzicije“, rekao je Tabašević. „Umetničko ovog romana je to što pokušava da detronizuje ono što bi bila velika umetnost sa velikim U. Ovaj svet koji sam pokušao da dotaknem pišući o njemu prilično je određen pitanjima koja na estetskom nivou možemo da proglasimo da su irelevantna – pitanje egzistencije i tome slično.“
Učesnici promocije su se složili da je velika vrednost ovog dela jezik kojim se služi njegov autor, dok se poigrava rečima na veoma specifičan način.