Jedne godine u vestima možemo naći mišljenje lekara da je konzumiranje preko dve šoljice kafe dnevno opasan rizik po zdravlje da bi nas druge savetovali da slobodno pijemo po tri-četiri. Gotovo sezonski menja se mišljenje struke o štetnosti slanine ili benefitu koje ova namirnica nudi, a stav nije mnogo stabilniji ni što se tiče uloge voća i valjanosti određene dijete. Čak se često pomeraju i granice tumačenja toga koliki krvni pritisak je normalan, a koliki visok. Sve u svemu, nisu očigledno zakazali samo kardiolozi, epidemiolozi i pulmolozi – potonje dve grupacije su se nedavno „proslavile“ gotovo nasumičnim variranjem mera protiv kovida i nepoznanicama o njegovoj prirodi – odnosno eksperti za mentalno zdravlje, nemoćni da objasne i preveniraju bolesti između psihoze i zbira neuroza kakve dovode do masovnih ubistava. Drugim rečima, u medicini je ozbiljno dovedena u pitanje i stručnost mnogih nutricionista, ali i (neiz)brojnih pripadnika svih onih oblasti što se bave uticajem hrane na jetru, crevni sistem, želudac...
Da je jedan od glavnih nutricionističkih problema u tome što dotični lekari mahom ne vode računa o različitosti ljudi i njihove genetike, pa samim tim i o razlikama u dejstvu jedne te iste namirnice na njih, dokazuje knjiga „
Na kašiku“ engleskog genetskog epidemiologa na londonskom Kings koledžu i autora brojnih medicinskih štiva
Tima Spektora. S obzirom na to da on favorizuje individualan pristup ishrani, krajnje je logično što prvo poglavlje nosi naslov
Shvatite ovo lično. Podnaslov knjige
Zašto je gotovo sve čemu su nas učili o ishrani pogrešno nije potkrepljen samo Spektorovom tezom o neophodnosti personalne medicine, nego i njegovim razobličavanjem brojnih mitova savremene nutriciologije.
Autor dovodi u pitanje izvikane preporuke poput onih o obaveznom izbegavanju visokokaloričnih i preslanih namirnica, glutena ili alkohola i preporučljivom konzumiranju vitaminskih suplemenata, riblje i dijetne ishrane ili ispijanja osam čaša vode na dan. Jedan od ključnih problema nutricionista prilikom donošenja rečenih zaključaka jeste i u tome što ih zasnivaju na nenaučnim i u praksi nedovoljno neprimenjenim, praktično parcijalnim tezama. Stoga je u isti mah duhovita i ozbiljno tačna Spektorova preporuka da uz ostale učestale lekarske, blago rečeno, sugestije, izbegavamo i onu da je doktor uvek
u pravu. Tako je poslednje, dvadeset treće poglavlje knjige, naslovljeno
Ne verujte mi, ja sam lekar. I zaključni dodaci
Kako jesti i
Plan u dvanaest tačaka, umesto nuđenja nespornih saveta zasnovanih na sopstvenoj stručnosti – a Spektor je vrlo prestižan ekspert i u istraživanju kovida i kao inicijator Blizanačkog registra Velike Britanije iz 1993. – donose autorovo konstruktivno preispitivanje sopstvene uloge i ohrabrenje čitalaca da sami, eksperimentišući i osluškujući svoj organizam, dođu do uputstava za vlastitu ishranu. Ovakvim pristupom Spektor nam pomaže i izvan oblasti nutricionizma: da izbegnemo stres, pa i grižu savesti i paniku, usled uniformisanog konzumiranja hrane i njegovog doslovnog pridržavanja, kao i mogućih pitanja da li smo na visini plana do kog smo s tim u vezi došli. I zaista, ako razmislimo, zaključićemo da od poznanika i poznanica – o prijateljima da i ne govorimo – često slušamo, na primer, o njihovim problemima sa kilažom i merama koje o tom pitanju moraju da preduzmu.
Nije baš učestala pojava da pripadnik medicinskog mejnstrima problematizuje zaključke akademske lekarske zajednice. U celini uzev, Tim Spektor je nepretenciozan, hrabar i častan autor koji poštuje čitaoca i prepušta mu inicijativu sugerišući mu merila, ali ne i mere. Možda su zbog svega toga njegove knjige, uključujući i ovu, pravi bestseleri.
Autor: Domagoj Petrović