Radoslav Petković: Nervira me samo moje zdravlje i tuđa nepismenost

Remek-delo srpske književnosti „Sudbina i komentari“ Radoslava Petkovića ovih dana je doživelo reizdanje, ali sa poslasticom u vidu dodatka koji se zove „Fatalna gospođa Riznić i druge sudbine“. Za sve koji vole, a njih ima puno, senzibilitet i poetiku ovog pisca, i koji su se vezali za junake ovog dela, biće pravo uživanje da vide šta je „bilo posle“. O knjizi koja je mnogima jedan od najboljih domaćih romana u poslednjih 30 godina, ali i o mnogim drugim temama, pričali smo sa Radoslavom Petkovićem, piscem koji se retko pojavljuje u javnom životu.



Za početak, kako je došlo do dodatka u knjizi „Sudbina i komentari“?

Iako sam smatrao da je roman „Sudbina i komentari“ zaokružena priča, susret sa prevodiocima dodao je novu dimenziju sudbini same knjige i, da se našalim, uveo potrebu novih komentara o njoj. Povećana produkcija književnih prevoda u zemljama EU učinila je da se pojavi i niz novih prevodilaca koji svojim pitanjima i dilemama zapravo otvaraju novo polje čitalačke recepcije: koliko je toga čitaocu u drugoj kulturi uopšte jasno, privlačno ili blisko kad se književni tekst seli iz jednog jezika u drugi? Urednica italijanskog izdanja „Sudbine i komentara“ poželela je, kako je to u ovoj zemlji uobičajeno, da promeni naslov. Ređale su se ideje – od susreta sa sudbinom preko beležaka jednog istoričara do avantura pomorskog oficira i mornara u pesku vremena. Još uvek tragamo za naslovom.

Koliko god da sam smatrao da je roman pisan pre trideset godina daleko iza mene, pojavila se ipak želja i podsticaj da se doda ponešto novo (Vilovski), ponešto staro (Pavle Vuković), ponešto plavo (uvek žuđeno more) i ponešto pozajmljeno (Montenj i Korto Malteze). A nekako i prilično logično posle toliko godina: poželeo sam da otvorim drukčiju perspektivu gledanja na sam roman. Pogotovo da napravim otklon u odnosu na većinu tumačenja.

Ko je u stvari plemeniti Vilovski, glavni junak dodatka, kako se on tu našao?

Izronio je iz banatske pustare, kojoj se i vratio. Veliki putnik koji ima više života, posmatrač istorijskih događaja, čovek odnegovanog ukusa, tragalac za lektirom i uzbuđenjima. Možda je nekakva metafora ovo što ću reći, a možda mislim i bukvalno: ko god bio, Vilovski ima više života.

„Sudbina i komentari“, po oceni mnogih, jedan je od najvećih romana napisanih na srpskom jeziku, nagrađivan i često pominjan. Kada pisac napiše tako važnu i popularnu knjigu, da li je ispunio misiju ili želja za još boljim romanom nikad ne prestaje?

Ovaj roman je dobio sve postojeće nagrade u godini kada je izašao, pa je meni kao njegovom tvorcu tim lakše reći da je to poglavlje koje se završilo, da je to vreme koje je prošlo. Sve druge moje knjige, pripovedačke i esejističke, porede se sa tim romanom, a meni se čini da svaki put pišem drugu i drukčiju priču. Ali „Sudbinu i komentare“ ne doživljavam kao svoju najvažniju, pa ni najdražu knjigu. Možda je i to jedan od razloga dodatku.

Sam naziv dela postavlja filozofsko pitanje sudbine. Da li verujete u sudbinu, i kako prisutnost tog verovanja utiče na čoveka?

Sudbina je samo drugo ime za srdačni smeh boga nad našim pažljivo sročenim planovima. Junaci ovog romana su uglavnom naivni davljenici u viru istorijskih događaja: naivni delom stoga što su se zatekli u priči koja nije njihova, a delom stoga što su poverovali da mogu, kao Popaj iz crtanog filma, divlju bujicu zavezati u čvor i tako spasti sve i svakog.

Danas smo svedoci mnogih neočekivanih svetskih događaja, pandemija, rat... A Vaš junak Volkov je pred šansom da „svojoj sudbini kaže ne“. Mislite li da današnji čovek ima kontrolu i može da bar u nekim segmentima nešto promeni ili bira?

Za početak iskoristite svoje glasačko pravo. Svakog dana možemo naći makar jedan trenutak da skrenemo pogled sa svog bola i svoje muke, koji nam se čine najvećima na svetu, i videti da drugima drugde jeste mnogo gore.

Vaši romani smešteni su u neki konkretan trenutak u prošlosti, a likovi su obično markantne, neobične figure. Da li je to neka vrsta pisanja klasika ili želite da podcrtate univerzalnost ljudskih karaktera i velikih pitanja koja muče ljude u svim vremenima?

Najmanje me od svega pokreće tužni glamur spisateljskog poziva. Moje pisanje je neretko uslovljeno načinima na koje se lektira ukršta sa privatnim životom: ne možete birati pravi trenutak da se sretnete sa Prustom, ali moj susret s njim tokom jednog dugog perioda bolesničke dokolice bio je više nego pravovremen, i u velikoj meri je uslovio nastanak esejističke knjige „Kolumbovo jaje“. Putovanje u Prag pokrenulo je pre dvadeset godina neke druge autorske impulse; međutim, mizanscen romana „Savršeno sećanje na smrt“ više dugujem pomnom čitanju nego putovanjima na lice mesta romanesknih događaja; u Istambulu, nekadašnjem Konstantinopolisu, našao sam se kada sam „Savršeno sećanje na smrt“ već pisao, ali mi je slučajni nalazak velike cisterne za vodu značio više nego Aja Sofija. Istorija nudi građu za roman svakom od nas, ali je ponekad veći izazov demontirati njene zvanične verzije nego docrtavati heroizam onima koji ga nemaju.

Danas je u književnosti popularna ispovedna forma, pisanje o stvarnosti i o intimnom životu do detalja, čak bukvalno, kao kod Knausgorove „Moje borbe“. Kako to doživljavate?

Pisci tu slede Montenja koji je tvrdio da on piše jedino i isključivo o sebi, pošto je to jedini predmet koji poznaje. Postupak, dakle, nije nov. Ali svako ko je Montenja čitao, zna da njegovim iskazu ne sme olako poverovati jer pisao je o svemu i svačemu, a količina citata, najčešće latinskih, upravo je ogromna. Naravno, nas ne čini samo naša svakodnevica već i literatura koju pročitamo. S druge strane, lična ispovest koja pledira na iskrenost često je vid bega od kolektivnih iluzija.

Kakva je srpska književnost danas, imamo li nove kvalitetne pisce?

Čitao sam nedavno „Špansku čizmu“ Vladimira Kopicla i roman „Carinska ulica u Novom Sadu“ Lasla Blaškovića. Spremam se da ponovo čitam „Hamsin 51“ Dragana Velikića. Dakle, pratim uglavnom svoju generaciju, što možda nije pohvalno, ali je u mojim godinama normalno.



Stiče se utisak da postoji inflacija književnih priznanja, u poslednjih godinu dana imamo nagradu Beogradski pobednik i „Vladan Desnica“, obe jako izdašne po novčanom iznosu, ali po nekima problematične zbog konteksta nastanka. Šta Vi mislite?

Nagrade su potrebne da bi pisce situirale pre svega u svetu medijske pažnje. Ne treba verovati da ta pažnja traje zauvek, a mnogi pisci ostanu zaglavljeni u toj iluziji. Ali je nevolja što je ova inflacija uzrokovana političkim razlozima, te dovodi do suštinskog obezvređivanja svake nagrade.

Ranko Marinković je od prodaje „Kiklopa“ kupio sebi stan, danas pisci jedva mogu da kupe jedan kvadrat od prodaje svojih knjiga. Kakav je položaj pisca danas u odnosu na 20. vek, kada je kultura bila mnogo važnija?

Znam više savremenih pisaca koji su od svoga pisanja kupili stanove – manje, veće, ali stanove. Poslednjih godina malo pišem i objavljujem, te sam uglavnom u statusu penzionera koji bi bio socijalni slučaj da se nije dobro oženio, a supruga mu je univerzitetska profesorka.

Kakav je život jednog Beograđanina u Novom Sadu, šta Vam prija, šta smeta?

Volim Dunavski kej, možda i zato što me podseća na Zemunski kej na kojem sam proveo mnogo vremena. Dakle ono što spaja, Dunav i Srednju Evropu – Zemun, poslednja je ispostava te Evrope, njena granica, a Novi Sad, koliko god danas bio ugrožen, još uvek u mnogo čemu na nju podseća.

Kakva je Srbija u kojoj danas živimo?

Solidna groteska, na čije smo se zakone navikli i pomirljivo plutamo.

Koliko Vam politika utiče na život, da li se nervirate?

Nervira me još samo moje zdravlje i tuđa nepismenost. Ali treba biti svestan; srpski politički problemi nisu personalne već strukturalne prirode; prvi su posledica drugih a ne obratno.

„A već dugo ljudi ni po izgledu ni po ponašanju nisu mogli lako razlikovati vojnike i razbojnike“, piše na jednom mestu u Vašoj knjizi „Savršeno sećanje na smrt“. Umesto vojnika možemo da stavimo neku drugu državnu funkciju. Zašto je ovo kod nas tako bolno aktuelno?

U svakom trenutku krize istope se statusne i suštinske razlike, jer se istope i kriterijumi i kvalitet.

Mladi u Srbiji puno znaju o novim tehnologijama, dobro se snalaze u i novom kapitalističkom svetu, ali se čini da vrlo malo čitaju. Kakve to posledice može da ima po jedno društvo?

U junu se u Francuskoj polaže ono što oni kolokvijalno zovu BAC, bakalaureat, prevedimo kao državna matura. U test je uključen i tekst jedne savremene francuske spisateljice koja je prvo bila srećna i polaskana, a onda shvatila da je pod paljbom onih koji su polagali. Tekst im je bio nerazumljiv, leksika zbunjujuća i nisu ni časa pomislili da je problem do njih. To jeste nevolja sa modernim tehnologijama; lako je da se neznalice umreže, a još je lakše na internetu pronaći argumente za bilo koju glupost!

Da li imate omiljenu knjigu čiji dodatak biste voleli da vidite, kao u slučaju „Sudbine i komentara“?

Recimo „Čarobni breg“. Voleo bih da vidim Hansa Kastorpa posle Prvog svetskog rata. Da li bi, kao autor romana, doživeo hlađenje od nacionalističkih groznica, ili bi ga tek tada zahvatile.

Pišete li nešto novo?

Pišem sagu o Vilovskom, videćemo do kada i kako.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: nova.rs