20 godina od prvog izdanja.
Jedan od deset najboljih Ninovom nagradom ovenčanih romana.

Nagrade „Meša Selimović“, Ninova, Borbina i „Radija B92“ za roman godine.
 

Rus srpskog porekla Pavel Volkov, mornarički oficir, u doba Napoleonovih ratova kreće u tajnu misiju: da uhodi kolonizaciju Balkana i ispita mogućnost pomorskog osvajanja južnog Jadrana. Na tom putu srešće ženu u koju će se zaljubiti, upoznaće znamenite Srbe onoga vremena koji se okupljaju u Trstu i podržavaju srpski ustanak protiv Turaka, pa će se njegova misija pretvoriti u nešto sasvim drugo i završiti sasvim neočekivano. Vek i po kasnije, istoričar Pavle Vuković naći će se usred nemira mađarske revolucije i sovjetske intervencije u Budimpešti, a njegova sudbina neobično će nalikovati sudbini Pavela Volkova, kao donekle i sudbini nesrećnog srpskog despota Đorđa Brankovića...

„U Sudbini i komentarima lažna istorija slovenskog pohoda na jug izmešala se sa senkama junaka Crnjanskog, pa je oživela prava istorija srpskog pohoda na slobodu... Znanje pravog Dositeja i lažnog grofa Brankovića, jedno kraj drugog, pa izdaje Katarine i Čarnojevića, daleke jedno od drugog, u Sudbini i komentarima posvedočile su čovekovu nemogućnost da se sa svojom srećom zauvek sretne, da svoje biće prepozna i u zagrljaju voljene žene dočeka ono što se sudbini smrtnika uvek jednako nudi, i nikada ne daje.“ - Aleksandar Jerkov

Petkovićev roman govori o univerzalnom problemu čovekove emancipacije ili prava da „svojoj sudbini“, odnosno fatumu – ovde prevashodno istorijskom – „kaže ne“. Duhovito i lucidno prikazujući stalno obnovljivi usud Istorije, Petkovićev roman je na izvestan način „neistoričan“: zamisao o cikličnom ponavljanju sudbine individua (ruski mornarički oficir srpskog porekla Pavel Volkov, istoričar Pavle Vuković, pa i sam grof Đorđe Branković) i zajednica u svojoj osnovi je „protivistorijska“, jednako kao i predstava o izbavljenju i bekstvu iz Istorije. - Tihomir Brajović