Banjaluka. Zatamnjena atmosfera prostorije u kojoj su knjiga i autor na svetlosti pozornice. Idila je slušati razgovor s autorom koji je možda došao da donese odgovore na neka pitanja koja su pokrenuta u čitaocu, da inspiriše na čitanje ili prosto samo da podijeli svoje misli i riječi s ljudima koji žele da čuju.
Pokazalo se da ima onih koji žele da čuju. Publika, koja je prisustvovala razgovoru s ovogodišnjim dobitnikom NIN-ove nagrade Vladimirom Tabaševićem, u punoj većnici Banskog dvora Kulturnog centra, dobila je odgovore na neka od traženih pitanja nastalih tokom čitanja njegove knjige „Zabluda Svetog Sebastijana“, dobila je možda i želju da pročita pomenutu knjigu, ili je prosto dobila i upila žive reči autora, što je uvek vredno. S autorom je razgovarala Vanja Šušnjar-Čanković, a događaj je nastao u saradnji sa Udruženjem za promociju i popularizaciju književnosti „Imperativ“.
„Ovo je roman o sećanju. Sećanje je varljiva kategorija. Sećanje je naš način omaštavanja nas samih“, naveo je Tabašević, osvrćući se na brojne motive koji prožimaju i probadaju ovo delo, dajući mu mogućnost da se posmatra s mnogo različitih strana.
Osvrnuvši se na dobijenu NIN-ovu nagradu, Tabašević je iskazao svojevrsno zadovoljstvo, jer, upravo jedno takvo priznanje je omogućilo širenje djela svuda i dostupnost svima.
„Mene raduje ovo priznanje, zato što na neki način pomera granice i pokazuje da ne postoji prosečan čitalac i umišljeni čitalački kapacitet. Ova vrsta priznanja učinila je knjigu dostojnom za najrazličitiji broj ljudi i mene to raduje“, rekao je Tabašević.
Izdvajajući teme, motive i celine u delu, posebna pažnja je posvećena priči o zabludama i žrtvama.
„Sam naslov knjige je zabluda. Tim naslovom sam hteo da pokažem da do kraja romana neće biti jasno ko tu jeste i nije u zabludi. Ne zna se da li je to zabluda u kojoj se Sveti Sebastijan nalazi i da li je to zabluda ovih drugih zbog kojih postaje žrtva. Meni je bila zanimljiva dvostruka uloga koju on ima. On je kao vođa pretorijanske garde za vreme Dioklecijana progonio hrišćane, ali duboko u svom srcu je negovao veru u hrišćanstvo. Meni je bilo zanimljivo kako se spajaju ta dva aspekta“, kazao je Tabašević.
Tumačeći žrtve, neminovno je pominjanje manipulacije istom i samom zabludom o tome kako smo svakodnevno svi uvjereni da činimo dobro.
„Svi na svim stranama su ubeđeni da rade dobro. Manipulacija žrtvom jedna je od najgorih stvari koje mogu da se dese, a to ne znači da ne postoje objektivne žrtve, to znači da postoje žrtve, ali ono što je važno je da žrtve gotovo uvek nemaju način da artikulišu svoju poziciju žrtve. Žrtve ćute, ne zato što nemaju šta da kažu, nego zato što nemaju reči. Žrtve postoje, ali ne postoji artikulisana ideja kojom bi te žrtve propričale kao žrtve. Onda, kad si realno žrtva, ti nemaš vremena da o toj svojoj poziciji pričaš“, objasnio je Tabašević.
Sama zloupotreba se širi na više strana, manipulacije su različite i prevrtanje i izvrtanje ovog fenomena je mnogostruko.
„Tu je manipulacija samodoživljajem sebe kao žrtve i manipulacija pozicijom drugoga drugim kao žrtve. Tu imamo politikantsku zloupotrebu drugog kao žrtve, u širem smislu, umetničkom. Pominje se pozorište, gde se sve vreme misli da se radi u interesu klase, čije ime postavljamo u predstavu i odlučujemo kakve ćemo političke poene kritikom da obezbedimo. Eksponiramo se kao da smo oni koji se zalažu za njihove interese“, dodao je Tabašević.
Jezik
„Imamo jezik kao instrument, kao sredstvo putem kojeg mi komuniciramo iskustvo sveta s jednom nadom da ćemo moći jezikom da iskomuniciramo i razumemo svi šta je. Ne znamo kako ćemo pisati o specifičnom iskustvu sveta, kojim jezikom i kada ćemo imati garanciju da je to baš autentično preneta emocija. Postoje pokušaji da se nađe dovoljno načina da se komunicira i da imamo zajednicu ljudi koji koriste jedan jezik. Jezik je istovremeno jedina stvar kojom se služimo želeći da jedni s drugima stupimo u neku vrstu kontakta. To je vrsta staklene kutije kojom gledamo u svet“, naglasio je Tabašević.
Autor: Milanka Mitrić
Izvor: glassrpske.com