Razgovor sa Bilom Brajsonom o knjizi „Jedno leto“

Sedimo sa britanskim autorom najprodavanijih knjiga iz domena publicistike stisnuti u uglu malog kafića na Pikadiliju gde smo pobegli sa jutarnjeg snimanja u potrazi za kafom. Zapravo, mislili smo da je Bil Brajson autor najprodavanijih dela koja nisu romani – videli smo statistike na njegovom sajtu i u nekoliko novina – ali samoosporavajući (ispostaviće se da mu je to osobina) Brajson tvrdi suprotno.



„Pa, izgleda da to nije istina“, izgovara uz pokret ruke kao da se izvinjava. „Mislim, jeste istina ako iz statistike isključite ljude poput Džejmija Olivera. Ja sam autor najprodavanijih štampanih knjiga koje ne sadrže recepte. Ili tako nešto.“ U izlaganju je toliko ubedljiv da umalo zaboravljate da je „Kratka istorija bezmalo svačega“ prodata u preko 300 hiljada primeraka, a da su, kako smatra Radio BBC 4, „Beleške sa malog ostrva“ najbolja knjiga ikada napisana o britanskim ostrvima. „Mnogo je ljudi koji mogu da tvrde ovakve stvari na različite načine“, dodaje autor. „Siguran sam da se priručnik za putovanje po Velikoj Britaniji proda u većem tiražu od mojih knjiga svake godine.“

Brajson je sada u sedmoj deceniji, oblak riđe brade koja polako počinje da sedi i akcenat iz Ajove koji je izbledeo nakon decenija provedenih u Britaniji, ali njegovo energično prisustvo upotpunjeno je zaraznim smeškom koji isplivava iz gotovo svake rečenice koju izgovori. Iako je dogovor sa izdavačem bio da razgovaramo o knjizi „Jedno leto“, Brajson je pomalo nezadovoljan takvom postavkom situacije: „Što se mene tiče, nema ograničenja. Zašto bi ih bilo? Nije da prolazim kroz bolan razvod ili nešto slično pa da o tome ne mogu da pričam.“ Radosno se nasmejao. „Moj život je toliko dosadan da u njemu uopšte nema tajni!“

„Jedno leto“ je knjiga o istoriji određenih aspekata američkog života tokom leta 1927. godine, perioda koji je imao daleko veći značaj nego što to Brajsonov skromni naslov ukazuje. U maju te godine, mladi avijatičar Čarls Lindberg je bio prvi čovek koji je sam preleteo Atlantik tako da je odmah postao, kako Brajson piše, „toliko popularan da su se gužve stvarale oko svake zgrade u kojoj bi se našao, a konobari bi se tukli oko ostataka hrane u njegovom tanjiru“. Kasnije tokom leta je igrač bejzbola Bejb Rut, tada već medijska zvezda „veća od predsednika Amerike“, oborio sopstveni rekord postigavši 60 poena.

Ovo su bile početne tačke odakle je Brajson započeo svoje istraživanje. „Na početku sam razmišljao da napišem dvostruku biografiju Lindberga i Ruta. Oduvek me je fascinirala činjenica da iako se dve stvari dogode u isto vreme, retko kad se piše o obema istovremeno. Ali kada sam započeo istraživanje, otkrio sam da su se još neke stvari odvijale u tom periodu.“

I zaista jesu. Čišćenja nakon poplava koje je izazvala reka Misisipi – najdestruktivnija poplava u istoriji Amerike – uzdigla su budućeg predsednika Herberta Huvera na nacionalnu scenu. Američki skulptor danskog porekla, Gutzon Borglum, započeo je sa radom na skulpturama na planini Rašmor. U Holivudu je Al Džolson započinjao rad na „Džez pevaču“, prvom filmu koji je sadržao snimljeni dijalog. „Sve ove stvari su se odvijale potpuno simultano“, govori Brajson. „Nisu se dešavale oko tog perioda već zaista u leto 1927. godine.“

Iako knjiga većim delom govori o ovim važnim događajima, upoznaje nas i sa manje poznatim aspektima američke istorije i plejadom neobičnih likova: od Henrija Forda i njegovog plana da napravi grad Fordlandija u brazilskoj džungli, preko psihopate Endjua Kehoa koji je bacio bombu u školu do prve žene koja je preplivala La Manš, Gertrude Ederle. „Nekako sam uspeo da odolim porivu da knjizi stavim podnaslov ’Godina koja je promenila svet’. Znate, postoji previše knjiga koje se zovu ’Kako je pamuk promenio univerzum’ i slično. Osećao sam da je priča o ovom letu odlična i želeo sam da se za čitaoca razvija kao što je i meni“, rekao nam je Brajson.

Čitaoce Brajsonovih ranijih putopisa bi mogao da iznenadi reflektivni ton u „Jednom letu“. Kao usvojeni Britanac koji je veći deo svog života proveo u ovoj zemlji, on je jedan od najoštrijih pisaca o savremenoj Americi. Da li je smekšao? „Mislim da jesam s godinama“, priznaje. „Ali sam prema Americi bio mnogo stroži nego prema drugim zemljama. Amerika je neverovatno bogata. Jednostavno bi mogla da uzme taj novac i uradi šta god – stvori pošteno i pravedno društvo sa zdravstvenim osiguranjem za sve – ali to ne radi. Na neki način, Amerika je tokom mog života ušla u dugotrajnu kampanju u kojoj se trudi da sve učini najružnijim mogućim. To mi slama srce i razočarava me, uvek uspeva da probudi cinika u meni. A meni je lako da budem zlonameran kad je moja domovina u pitanju.“

Nasuprot tome, oduvek je pisao pohvalno o svojoj usvojenoj domovini. Poslednjih desetak godina živi u ruralnom delu Norfolka i bio je predsednik „Kampanje za očuvanje ruralne Engleske“. Govori nam: „Ljudi misle da je engleska unutrašnjost nedodirljiva na neki način, da je jednostavno možete zapostaviti i ona će i dalje biti predivna. Zapravo je tu reč o ljudskom održavanju koliko i pri očuvanju stare crkve ili zgrade. Ako to želite, morate i da platite.“

Razmišljao je da na tu temu napiše knjigu, ali se to ipak neće desiti. „Oduvek su me fascinirala pitanja poput – koliko miševa ima u Britaniji“, govori sa oduševljenjem. „Voleo bih da znam koliko ima golubova. A kada počnete da istražujete takve stvari, uvek se pojavi odnekle čovek koji celog života proučava ševe ili neki profesor golubarstva ili tako neko.“

Pitamo ga kako dolazi do ovakvih podataka i da li ima asistenta koji je negde zatrpan gomilom akademskih žurnala. Brajson se smeje na takav predlog: možda jeste ili nije najprodavaniji britanski pisac dokumentarističke proze, ali je svakako najskromniji. „Ne, sve istražujem sam“, govori nam pre nego što krene ka Londonskoj biblioteci kako bi sproveo novo istraživanje. „Sve je u tome da na nešto naiđete i postavite pitanje.“

Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Foto: The National Churches Trust