Čak i oni koji nikada nisu pročitali „Farenhajt 451“ Reja Bredberija znaju da je roman žigošuća optužnica protiv cenzure koju sprovodi vlada. Ili bar tako mislimo jer o čemu drugom bi mogla govoriti priča o distopijskoj budućnosti u kojoj je Amerika zabranila knjige i spaljuje ih? Ispostavlja se da je sam Bredberi imao druge poglede na značenje svog bestselera i tokom poslednjih godina svog života pokušavao je da javno ispravi preovlađujuće, i prema njegovom mišljenju, pogrešno tumačenje.
„’Farenhajt 451’ nije priča o cenzuri vlasti“, Ejmi I. Bojl je prenela autorove reči 2007. godine za „Los Anđeles Vikli“. „Niti je bio odgovor na senatora Džozefa Mekartija čije su istrage već ulile strah i ugasile kreativnost hiljada ljudi.“ Pre svega, želeo je da svojim romanom iz 1953. godine donese „priču o tome kako televizija ubija interesovanje za čitanje književnosti“. Kako je sam rekao: „Reč je o ljudima koje televizija pretvara u morone.“ Džonsonova takođe citira autorov opis televizije kao medijuma koji „vam daje podatke o Napoleonu, ali ne i ko je on bio“, šireći time „faktoide“ umesto znanja. „Toliko vas napune bespotrebnim informacijama da se osećate prepunim.“
Takođe, nije voleo ni radio: samo dve godine pre „Farenhajta 451“, Bredberi je pisao svom kolegi Ričardu Matisonu tugujući zbog njegovog doprinosa „našem rastućem nedostatku pažnje“ i stvaranju „skakutavog iskustva“ koje „čini da ljudima, uključujući i mene samog, postane gotovo nemoguće da sednu i udube se u neki roman“. Za odbacivanje čitanja, koje je istraživao u knjizi, nije krivio državu već ljude navučene na zabavu kao na opijate – „demokratsko društvo čija se raznovrsna populacija okrenula protiv knjiga: belci odbacuju ’Čiča Tominu kolibu’, a crnci ne odobravaju ’Malog Sambu’“, što dovodi do rasprostranjene cenzure, a na kraju, i do spaljivanja svakog materijala za čitanje.
Ali njegove knjige se i dalje suočavaju sa preprekama, a čak je i FBI držao oko na Bredberiju i njegovom žanru. „Neprestano dobijam pisma od nastavnika koji mi govore da su moje knjige trajno zabranjene“, rekao je jednom Bredberi. „Kažem im da ne brinu o tome i da vrate knjige na police. Vi ih vraćajte, oni će ih skidati i na kraju ćete pobediti.“ Autori ne mogu mnogo da pomognu u ovakvim situacijama, pa ni Bredberi, ali je on tim ljudima koji su mu pisali uvek odgovarao na isti način: „Radite svoj posao. Vi ste bibliotekar. Vi ste nastavnik. Budite čvrsti i pobedićete.“ I uvek pobede.
Izvor: openculture.com
Prevod: Dragan Matković