Slobodan Vladušić: Veliki rat – veliko saborno iskustvo Srba

Nakon pet godina pauze Slobodan Vladušić je objavio novi roman – „Veliki juriš“, u izdanju Lagune. Kroz stranice ovog romana o Prvom svetskom ratu čitalac može da prati put poručnika Miloša Vojnovića od ostrva Vida, preko Krfa i Kajmakčalana do Soluna i Zapadnog Veternika na koji će jurišati u septembru 1918. godine. Na tom putu društvo će mu praviti Stanislav Krakov, vojvoda Vuk, major Danilo Kalafatović, kao i niz drugih junaka kao što su neobična Holanđanka Fani de Grot, doktor Monk i mnogi drugi. Ovaj roman poslužio nam je kao povod da s Vladušićem porazgovaramo o promeni koja se dogodila u njegovom proznom opusu, kao i o kolektivnom i individualnom sećanju na Prvi svetski rat.



U odnosu na vaše prethodne romane za „Veliki juriš“ bi se moglo reći da je klasičan u najboljem smislu te reči. Zbog čega ste odlučili da napišete ovakav roman, umesto da i dalje preispitujete mogućnosti novih žanrova?

Dobro ste primetili da „Veliki juriš“ predstavlja promenu u mom romanesknom opusu. Postoji nekoliko razloga koji su tu promenu uslovili. Najpre, žanrovski i pripovedački eksperimenti u prethodna dva romana („Forvard“ i „Mi, izbrisani“) prilično su me umorili ili da budem iskren: dosadili su mi. Naravno, to nisam shvatio odmah, već je trebalo da prođe nekoliko dramatičnih pokušaja da napišem treći roman pa da shvatim da tim putem – napred – ne mogu više da idem. Osećao sam da mi je potrebna promena u pisanju, neki novi put, nova ideja, nešto što do sada nisam radio, pa da nastavim da pišem. I tako se pojavila ideja za roman „Veliki juriš“. Kako se i kada pojavila, da budem iskren, to mi je i dalje nejasno. Ako bih morao da rekonstruišem odgovor na to pitanje, rekao bih da je to bio verovatno podsvesni talog zaostao iza moje poslednje knjige teorijske proze Književnost i komentari, na čijoj se naslovnoj strani nalazi fotografija koju je moja supruga napravila na vojnom groblju Zejtinlik u Solunu pre mnogo godina. To sigurno nije slučajno. Mogao bih da kažem i to da sam već dugo vremena pod zračenjem Prvog svetskog rata i to ne samo zato što, recimo, volim da čitam Jingera koji je o tom ratu maestralno pisao, već i zato što dugo osećam neku vrstu tuge kada se setim svih tih naših ljudi, paćenika, koji su u tom ratu stradali. A stradalo je više od milion ljudi, građana Kraljevine Srbije. Ukratko, izgleda da sam posle dva svoja prethodna romana došao do jednog nivoa zrelosti koji mi je omogućio da se vratim tom ratu i da dopustim priči da se razvija bez eksperimenata.

U romanu se na nekoliko mesta pominju dve vrsta ratova: oni koji se pamte i oni koji se zaboravljaju. Koje ratove smo danas zaboravili?

Ne znam koliko sam kompetentan da o tome govorim, ali čini mi se da su naši sunarodnici koji su preživeli Prvi svetski rat na različite načine – neki sa Albanskim spomenicama, a neki kao zabušanti – ipak podsvesno nastojali da zaborave taj rat: za prve je mogao da bude ogromna trauma, a za druge izvor makar podsvesne sramote. Sem te lične reakcije, lične želje za zaboravom, mislim da treba razmisliti o sledećem: država u kojoj su se posle pobede ti ljudi probudili bila je potpuno drugačija od one koja je započela rat. Kraljevina Srbija je postala Kraljevina SHS. Narodi koji su činili tu novu državu nisu na isti način učestvovali u Velikom ratu, ni na isti način, ni na istoj strani. Čini mi se da Veliki rat zato nikako nije ni mogao biti mesto jedinstva i bratstva tih naroda. To je paradoks: pokušavaš da sačuvaš sećanje na rat da bi zbližio narode koje je rat ujedinio, a taj ih rat, zapravo, deli. Pitanje pamćenja i zaboravljanja način je na koji jedan kolektiv definiše samog sebe, definiše svoj ciljeve u budućnosti, definiše svoju sliku sveta. Meni se čini da u Srbiji trenutno ne postoji sistemska ideja o kulturi sećanja, o tome šta smo zaboravili, a nije trebalo da zaboravimo. Međutim, bez obzira na to što bi se prividno moglo reći da je kultura sećanja stvar države, mislim da je kultura sećanja i stvar svakog od nas pojedinačno. „Veliki juriš“ je za mene bio način da negujem svoju kulturu sećanja na Prvi svetski rat koja je bila otežana činjenicom da u mojoj porodičnoj mitologiji, koliko znam, nije bilo solunaca.

Razgovarao: Marko Tošović
Izvor: Pečat