Strip i grafički roman: u čemu je razlika?

Fanovi superheroja, okorelih detektiva i naučne fantastike koji su postali punoletni između 1930-ih i 1970-ih imali su običaj da pitaju vlasnika prodavnice gde drži stripove. A ako bi naleteli na sličnog entuzijastu, neizostavno bi pitali koje stripove kupuje svake sedmice. Tek je 1980-ih, sa usponom prestižnih naslova poput „Povratak Mračnog viteza“ i „Nadzirači“ iz 1986. izraz grafički roman ušao u rečnik. Oni koji su ih čitali isticali su da su stripovi sadržajniji nego što veruju oni koji ih ne čitaju; upravo ti koji ih nisu čitali izgovarali su tu reč sa prezirom, kao da su ljubitelji stripova samo pokušavali da zaodenu svoj hobi u prefinjeniji jezik. Termin se ponekad čak koristio sa znacima navoda, kao da ljudi nisu bili načisto šta da misle o njemu.



Pa u čemu je zapravo razlika između stripova i grafičkih romana? Jesu li ovi termini sinonimni ili svaki od njih poseduje nešto po čemu se izdvaja?

Stripovi su, naravno, prepoznatljivi kao periodična izdanja koja izlaze redovno i sastoje se od niza slika. Najraniji primeri američkih stripova datiraju iz 1920-ih, kada su novinski stripovi poput „Mutt and Jeff“ i „Joe Palooka“ objedinjeni i ponovo objavljeni. Do 1930-ih, u stripovima je počeo da se pojavljuje originalan materijal, a ubrzo je postao medij za žanr o superherojima, koji je uzeo maha, i počeo da liči na stripove koje danas viđamo na policama knjižara.

Ljubitelj stripova, Ričard Kajl upotrebio, je 1964. godine termine grafička priča i grafički roman u članku o budućnosti stripa kao medija, za jedan fanzin, odnosno samizdat fan-magazin. Kajl je sa još jednim fanom, Bilom Spajserom, kasnije izdao fanzin pod naslovom „Graphic Story Magazine“, što je verovatno bio pokušaj da se modernizuje medij i da mu se prida veći kredibilitet. To je verovatno otežao televizijski debi Ej-Bi-Sijevog „Betmena“, koji je prigrlio kičaste aspekte ovog Di-Si-jevog junaka i učinio da u narednim decenijama stripovi budu shvaćeni kao štivo za decu.

Termin grafički roman korišćen je samo sporadično tokom 1970-ih i ranih 1980-ih. 1971. Di-Si komiks je na koricama izdanja „The Sinister House of Secret Love #2“ proglasio ovu priču od 39 strana za „grafički roman gotske strave“. „Bloodstar“ umetnika Ričarda Korbena, fantazijski strip na 104 strane iz 1976. godine, zasnovan na delu Roberta E. Hauarda, tvorca Konana, opisan je na korici stripa kao grafički roman. Isto važi za „Ugovor sa Bogom“, delo iz 1978. strip legende Vila Ajznera. Jasno je da je dužina stripa povezivana sa terminologijom, tako da su duža dela sve češće klasifikovana kao grafički romani.

U ranim 1980-im, Marvel je počeo da objavljuje niz grafičkih romana kao što je „The Death of Captain Marvel“, koji su bili duži od prosečnog stripa, sa pozamašnom cenom od 4,95 dolara. Ovi naslovi su bili predstavnici trenda lepo upakovanih stripova. Opisujući rad umetnika iz Atlante, Roda Vigama, i njegovo delo od 111 strana „Lightrunner“, vlasnik knjižare Science Fiction and Mystery Bookstore, Mark Stivens proročki je upotrebio termin grafički roman kada je 1983. napisao: „Grafički roman je kao strip, samo mnogo duži. Format je veći, obično je ukoričen i priča ima kraj.“

Termin je prihvatio i Mort Voker, tvorac stripa „Beetle Bailey“, koji je 1984.objavio dva grafička romana o vojniku Armije pod opsadom. Knjige „Friends“ i „Too Many Sergeants“ bile su prava novina – priče u slici, a ne reprinti stripa. Voker je navodio evropske grafičke romane kao inspiraciju, govoreći da čitaoci stripova na drugoj strani okeana nisu toliko stigmatizovani kao domaći čitaoci. „Poslovni ljudi, na primer, ljudi koji putuju na posao, ne stide se da u vozu čitaju grafičke romane“, rekao je.

Pošto su grafički romani imali bolju reputaciju od običnih stripova, ova fraza je počela više da se koristi 1980-ih, kada je Di-Si objavio zbirke strip-knjiga „Nadzirači“ i „Povratak Mračnog viteza“. Alan Mur, scenarista „Nadzirača“, izjavio je u jednom intervjuu da se grafički roman dopao marketinškim odeljenjima: „Mogli biste i 'Mausa' nazvati romanom, mogli biste i „Nadzirače“ nazvati romanom, u smislu gustine, strukture, veličine, proporcija, obimnosti, ozbiljnosti teme, takvih stvari“, rekao je. „Problem je u tome što je grafički roman jednostavno počeo da znači skuplji strip, a kako su grafički romani privlačili pažnju, Di-Si komiks i Marvel komiks su među lepše korice trpali po šest brojeva nekog bezvrednog smeća koje su u to vreme izdavali, i nazvali ga 'Žena Hulk – grafički roman'.“

U tom njegovom intervjuu se nalazi objašnjenje o razlici između stripova i grafičkih romana. Stripovi su, skoro uvek, časopisi. Izlaze redovno i u ekonomičnom formatu. Strip najčešće ne sadrži kompletan narativ. Gradi se na osnovu radnje iz prethodnih brojeva.

S druge strane, grafički roman je često mnogo duži od prosečne 22 strane stripa i uglavnom ispriča celu priču. Po rečima Džefa Smita, tvorca „Bouna“, grafički roman ima početak, sredinu i kraj, bez mnogo efemernog kvaliteta stripa i njegovih statičnih likova. Čvršće je uvezan, sa pravim povezom i boljim papirom ili bojom. Bilo da preuzima nedovršeni narativ iz serijala stripova – i „Nadzirači“ i „Povratak Mračnog viteza“ prvo su prodavani kao samostalna izdanja – ili priča originalnu priču, on nudi neku dovršenost. I dok ljudi mogu očekivati značajnije tematsko ili narativno istraživanje nego u stripu, ipak može biti, kako tvrdi Mur, bezvredno smeće.

Zbog ove subjektivnosti, teško je reći da „Povratak Mračnog viteza“ nije strip, mada bi bilo nategnuto nazvati jednu epizodu „Patka Hauarda“ grafičkim romanom. Možda je najbolje da termin ostane rezervisan za naslove koji daju bogatiji pripovedački doživljaj sa definitivnim zaključkom. Ili se možemo složiti sa Murom, koji smatra da je razlika minimalna. „Termin strip je meni podjednako dobar“, izjavio je.

Autor: Džejk Rosen
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Borivoje Dožudić