Odlična knjiga još jednog nobelovca u nizu – Marija Vargasa Ljose, pridodata nizu čitalaštvu već poznatih bestselera: „Grad i psi“, „Zelena kuća“, „Rat za smak sveta“, „Avanture nevaljale devojčice“, „Pohvala pomajci“, itd.
Knjiga „Pet uglova“ nazvana je po kvartu u Limi, ozloglašenoj četvrti u kojoj pulsira bilo grada, istrajava sirotinja, rađaju se bezimeni, neprimetni i beznačajni, udaljena četrdesetak minuta od centra ukoliko se koristi blagodat javnog prevoza, autobusi nalik kotlovima iz pakla, zarđalim konzervama, načičkani opasnim polusvetom, u kojima vam je dobrodošlo odbrambeno oružje – šila, otrovne igle ili noževi skakavci. Gde vonja i zaudara.
Ljosa oslikava više lica svoje desetomilionske metropole, savremeni Peru, ne kao zemlju trećeg sveta ili banana republiku, već kao drevnu i modernu civilizaciju, potrošačku kulturu koja vlada podjednako onde, u tom delu zemljine kugle i globalno – svet bogatih, koji žive u naseljima poput Dedinja, baškare se u svojim bazenima i ligeštulima, ili u nabudženim penthausima, svedenim apartmanima, raskošnim saloncima i pametnim stanovima u centru. Čitajući ulazimo u basnoslovne vile na tajnim lokacijama, samačke hotele u kojima žive zaboravljeni, oronule i prljave rupe, poslovne kvartove koji podsećaju na Menhetn, dodirujemo kožna sedišta u avionima prve klase, gazimo peščane plaže Majamija, vozimo livrejisane limuzine, ulazimo u blatnjave sokake, avetinjske kuće kvarta Pet uglova, u kome vas mogu ubiti i za manje od šake srebrnjaka, nizašta. Pred nama su kontrasti urbanog života, od raskoši do bede, na skali od jedan do bezbroj. Mrak vas može pojesti posvuda u Limi, i na dobro osvetljenim mestima, i u slepim sokacima bez asfalta i javne rasvete. Počev od devedesetih godina prošlog veka onde caruje diktatura, policijski čas, represija, strah, tajna policija uz pomoć medija. Restrikcije struje, skandali, korupcija, otmice i ucene, kriminalni klanovi kojima moć daje sprega mafije, medija i politike, i ovde su bili „već viđeni“ i primenjeni posle Titove epohe.
U redakciji jednog tipičnog senzacionalističkog časopisa, koji se bavi skandalima estrade i javnih ličnosti, medijskim manipulacijama, ima novinara koji ne koriste čak ni staromodne pisaće mašine i ekspresno zagrejane kompjutere, već škrabaju u hemingvejevskom stilu, što ne abolira posledice njihovog delovanja. Bilo da je prirodno ili plastično, primitivno ili visokotehnološko, od metala ili neke legure, novinarsko pero ubija, uništava, razara, postajući skriveno oružje.
Pet uglova su metafora. Nejasno je, s obzirom na to da je u pitanju južnoamerički urbani kontekst, da li je ova nastamba ozloglašena favela, u kojoj caruju kriminal, poroci i nasilje, nešto slično ili posve različito. Tako malo znamo o drugim kulturama i metropolama. Ali i o „slobodnim“ medijima, o kojima pripoveda Ljosa, a metafora su za žutu štampu, koja nije ništa drugo do prljavo i oprobano sredstvo održanja vlasti. Udarne vesti se diriguju i stvaraju a ne istražuju. Zašto nam to nije nepoznato, da plasman žute štampe diktiraju centri moći, regrutujući mrežu svojih urednika, novinara, vlasnika, insajdera, kao efikasnu armadu glasnogovornika i manipulatora koja ih održava u prikrivenoj ili otvorenoj diktaturi godinama.
Iz levijatana grada proizlazi vrtoglavi zaplet, još jedna prljava afera u žutoj štampi, čak i jedan zločin, senzacionalističko novinarstvo, secirano u Ljosinoj fikciji poput eksperimentalne životinje, kroz društveni i politički skandal, rađanje i ubistvo novinara, raspuštanje i saopštenje redakcije, redovna i vanredna izdanja, udarne i najnovije vesti, privatnu istragu, gašenje časopisa, pad i porast čitanosti, te razrešenje medijskog galimatijasa dostojno Artura Konana Dojla ili Fjodora Dostojevskog, začinjeno, u skladu s Ljosinim latinoameričkim temperamentom, sa malo ili mnogo erotike, u zavisnosti od čitalačkog ukusa.
Kako opstati i ostati normalan u svetu paparaco fotografije, neodobrenih, nameštenih i tajnih snimaka, šokantnih naslovnih strana i tekstova koji ne korespondiraju sa svojim naslovima, izjednačenih s njima ili pak kontradiktornih. Čini se da novinarska profesija više ne zna za autorizaciju tekstova, dostojanstvo i integritet profesije. Da li je medijsko nebo zaista zatvoreno i zatrovano otkriće rasplet ove priče. Ima li nade i čovečnosti u kampanjama započetim na stranicama novinskih stubaca, budućnosti u fabrikovanju laži, iluzija i dezinformacija. Da li je novinarski esnaf nepopravljivo neodgovoran ili tek privremeno, kameleonski, situaciono. Da li je u pitanju njihov profesionalni izbor ili mimikrija. Ko je moćniji, mediji, finansijski kapital ili politika. Ljosa kaže da su mediji na prvom mestu, a njihov uticaj, može biti poguban, deprimirajući, ali i pozitivan. Mediji nas mogu porobiti, pasivizirati, pretvoriti u zombije, kolateralne žrtve, ali i osloboditi i učiniti boljim i slobodnijim ljudima.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres