Vladimir Kecmanović: Svet će se suočiti sa novim Hitlerom

Iako su naslov i tema priče Ratne igre koja je Vladimiru Kecmanoviću donela ovogodišnju Andrićevu nagradu on kaže da budućnost ovih prostora nije toliko vezana za direktne učesnike ratova, koliko za mlade generacije.

Ratne igre - naslov su i tema priče koja je Vladimiru Kecmanoviću donela ovogodišnju Andrićevu nagradu, prvi put objavljene u zbirci Kao u sobi sa ogledalima, sazdanoj kao mozaik ratnih i poratnih epizoda i motiva. Priča govori o (pravom) potpukovniku Vojske Jugoslavije u penziji Stojanu, koji, nagnan nesrećom i pritiscima svakodnevice, učestvuje u organizovanju „igara“ u kojima ekipe raznih nacionalnosti „ratuju“ za novac, a zarad zabave.

Ipak, Kecmanović, u razgovoru za Novosti, veli da budućnost ovih prostora nije toliko vezana za direktne učesnike ratova, koliko za mlade generacije:

Osnovni problem mladih su neokolonijalizam, koji živimo i koji ih lišava perspektive, i ratna retorika kao model smisla u sveopštem besmislu. Druga stvar koja dovodi do ratne retorike, i pre tranzicije, jeste nerešen status ključnih pitanja na ovom prostoru koji zovu Zapadnim Balkanom - a oni koji su ga tako imenovali su ti koji ne dozvoljavaju da se status reši. Te ključne stvari su pitanja Republike Srpske i Kosova i Metohije, te potpuno nerešeno pitanje statusa Srba u Hrvatskoj. Tu je i pitanje Makedonije, koja je potpuno bez perspektive, i Crne Gore, države u kojoj se trećina ljudi izjašnjava kao Srbi, a koja je na jedan drugačiji način u sličnoj poziciji.

Imamo li mi mogućnost da makar pokušamo da ta pitanja rešavamo sami, ili moramo da čekamo rešenja „spolja“?

Nismo u mogućnosti da ih sami rešimo, čak ni u dogovoru s drugim stranama na Balkanu, jer ključeve drže negde daleko, ali možemo da uradimo realni maksimum: da se mirnim sredstvima borimo za svoje pozicije.

Tamo gde postoje pregovori moramo da budemo čvrsti, a tamo gde pregovora nema - kao što je recimo status Srba u Hrvatskoj, mora permanentno da se protestuje i skreće pažnja na ono što se dešava. Isto tako, nema potrebe da se Srbija meša u unutrašnje stvari Crne Gore, ali mora da ima odnos prema Srbima u Crnoj Gori i da ih zaštiti.

Da li je pitanje položaja Srba u Crnoj Gori u poslednje vreme „preforsirano“?

Pitanje položaja Srba u Crnoj Gori je specifično jer i nije stvar etničke pripadnosti, već političke orijentacije. Srpski osećaj Crnogoraca je, po mom dubokom uverenju, većinski, iako on iz političkih razloga trenutno nije konjunkturan i popularan, tako da su odnos crnogorske države prema Srbima i svako neslaganje između Srba i Crnogoraca obračun sa političkim neistomišljenicima a ne sa drugim narodima - jer je svakako u pitanju jedan narod.

Ima li istine u pričama da su bogati stranci plaćali ne bi li osetili uzbuđenje učešća u, ovdašnjim, pravim ratovima?

Ratne igre su globalni trend. Igra koju igraju likovi u priči igra se na Zapadu i kod nas je uvezena kao i rijaliti.
 
Čuo sam za priče o tome da su „turisti“, bogati ljudi s tih prostora, dolazili ne bi li imali priliku da za novac, a zarad uzbuđenja „igre“, s bezbedne distance pucaju u ljude. Dokaze još nemam, ali kanim to da istražim jer bi u romanu koji planiram veoma dugo upravo to bilo tema jedne od bočnih priča, koja bi davala atmosferu. Srđan Dragojević je, kada je bio u Holivudu, uradio scenario baš na tu temu, koji mu je odbijen kao preterano mračan.

Ima li u današnjem, takvom svetu, u kome se priroda ratova potpuno promenila, mesta za neki novi pacifizam?

Nije neka mudrost, rekli su milion puta pre mene - tragična je istina da rat jeste u prirodi čoveka. Otkako postojimo, postoji i rat u nekom obliku. Nisam siguran da je realno očekivati da se to ikada promeni.

Oni koji vladaju savremenim svetom dosta vešto tu ljudsku potrebu za ratovanjem kanališu na način koji najbolje služi njihovim interesima - izazivaju ratove tamo gde im odgovara i kontrolišu ih. Po nekima je treći svetski rat odavno počeo, samo što zbog atomskog oružja nijedna strana (još) nije dovoljno luda da uđe u direktan sukob. Zato se sukobi vode na trećim mestima, preko leđa nekih trećih ljudi.

Ključni igrači u raznoraznim „ratnim igrama“ opasno se udaljavaju od ideje demokratije?

Trampa vidim kao logičnu posledicu dugogodišnje politike laži koja je kreirana u Americi. Uspeo je da mobiliše niže slojeve društva, koji su dugo, preko rijalitija i drugih načina zaglupljivanja koje vidimo na delu i kod nas, držani daleko od ideje o političkoj promeni. Verujem da će on dobiti još jedne izbore i da neće ostati incident.

Putin uspeva da drži pod kontrolom ogromne probleme u kojima se našla Rusija posle raspada SSSR, a da je njegova vladavina primer savršene demokratije - verovatno nije. Postavlja se pitanje da li je u državama te veličine (poput Kine ili Amerike) uopšte moguća demokratija nekog evropskog tipa - koja je takođe daleko od ideala.



Koliko ta demokratija evropskog tipa zapada u protivrečnosti, recimo s gotovo nasilnim sprovođenjem ideja o političkoj korektnosti?

To naravno nema veze sa izvornom demokratijom i zahvaljujući tome i dolazi do jačanja desnice u Evropi, koja će se uskoro naći suočena sa istim pitanjem pred kojim je bila i 1933. s dolaskom Hitlera na vlast (odnosno, tada se ono naknadno postavilo) - šta ako demokratskim putem na vlast dođu ljudi koji su potpuno antidemokratski nastrojeni? To još ne deluje kao akutno pitanje, ali izborne tendencije po celoj Evropi ukazuju na to da bi ono iznenađujuće brzo moglo doći na dnevni red. Politička korektnost takođe zasluženo zapada u krizu i postaje sve očiglednija besmislica - ali problem je što ono što će doći posle nje nikako nije dobro.

Tema, i junak, romana koji pišete je - Tito. Da li vaša sećanja na njegovo doba nose pozitivan ili negativan predznak?

Nije slučajno što o Titu nije napisan nijedan relevantan roman jer je vrlo teško odrediti perspektivu, a mislim da sam u tome uspeo. Imao sam osam godina kada je umro, u tim godinama odnos prema Titu u političkom smislu nije ni mogao imati negativan predznak, nisam mogao biti svestan loših strana, mada sam i njih postao svestan dosta ranije od većine svojih vršnjaka.

Zaštita ćirilice, borba protiv rijalitija... Valja li represijom ma koje vrste rešavati ključne probleme u kulturi?

Ćirilicu treba štititi kao naše izvorno nacionalno pismo, kao što i kulturu treba štititi kao nešto vezano za suštinska pitanja identiteta u najširem smislu - identiteta čovekovog koji nije samo nacionalni. Država treba da pokrene mehanizme za njenu zaštitu, ali je važno da oni ne budu represivni. Rijaliti jeste zlo i tu nema dileme, ali opet, po mom uverenju, zabrane i cenzura nisu dobar put, jer kada se s njima počne, tu nema kraja. Naravno da se moraju poštovati neka osnovna ograničenja u smislu zabrane promovisanja nasilja i slično, a slažem se i da takvim programima ne bi trebalo da bude mesto na najgledanijim televizijama.
 
Nastavak Senki

Posle uspeha predstave po romanu Osama, koju očekuje druga sezona, u Zvezdara teatru će biti postavljena i predstava po romanu Feliks, na kojoj će raditi ista ekipa - Darko Bajić, Kosta Peševski i ja. Radimo i na nastavku serije Senke nad Balkanom čija se radnja odvija 1934. godine, i u okosnici zapleta je atentat na kralja Aleksandra.
 
Andrić i Meša kao temelji

Ovo mi je treća nagrada sa Andrićevim imenom. Sve do romana Top je bio vreo, nisam imao svest o Andriću kao piscu pod čijim uticajem pišem. Kada je međutim roman objavljen i počela poređenja sa Andrićem, mahom zbog istih prostora na kojima se odvija radnja, uvideo sam da Top takav kakav je ne bi bio moguć bez Andrića. Posle Topa sam svesno pisao, više dela, reflektujući na njega i ulazeći u neku vrstu literarne polemike sa Andrićem. Andrića bolje razumem, ali da mislim da je Derviš i smrt Meše Selimovića, najkompleksnija, najznačajnija knjiga napisana na srpskom jeziku.
 
Izvor: Večernje novosti
Autor: Marina Mirković