Vladimir Tabašević: Jednom ću zaista otići na skijanje

Roman nagrađen Ninovom nagradom za 2018. godinu „Zabluda svetog Sebastijana“ Vladimira Tabaševića, u izdanju Lagune, za podtekst ima priču o ovom svecu, koji je prethodno progonio hrišćane, kao vođa pretorijanske garde. Ono što ova proza postavlja kao problem jeste taj segment žrtve, koja stradanjem treba da osnaži veru, što je označeno kao pogrešno uverenje svetog Sebastijana. Jedna od ideja pobuđuje na razmišljanje i o podsticajima na dobročinstvo, slično onoj staroj mudrosti o dobrim namerama i paklu. Ovo je i pripovest o deci koja su rođena i odrastala sa idejom rata, koji se desio na tlu nekadašnje Jugoslavije, o pomerenom jeziku, porodici i sećanjima formiranim pod tim uticajem. Vladimir Tabašević objavio je više knjiga poezije, romane „Tiho teče Misisipi“ i „Pa kao“. Za delo „Tiho teče Misisipi“, dobio je Regionalnu nagradu za najbolju knjigu mladog autora „Mirko Kovač“.

Sveci su uglavnom mučenici. Zbog čega vas je zaintrigirala mučenička smrt svetog Sebastijana, a ne, na primer, svetog Stefana, koji se smatra prvim mučenikom?
 
Zbog simboličke funkcije ježa koja je jedan od kapitalnih motiva romana. U žitiju o svetom Sebastijanu stoji da je „ličio na ježa“, zbog bezbroj strela kojima je bio pogođen, po Dioklecijanovom nalogu. To je jedan od razloga.
 
Sindromom žrtve služe se nasilnici, koji time prikrivaju svoje ponašanje, takvih zločinaca bilo je na svim stranama u bivšoj Jugoslaviji. Neki vaši junaci glume žrtvu za umetnost. Osim ovih licemernih strana fenomena žrtve, verujete li u iskrenu žrtvu, za neki ideal?
 
Ja polemišem sa jednom specifičnom zloupotrebom pozicije žrtve. Tu imamo bar dva relevantna aspekta. Prvi je onaj koji Slavoj Žižek naziva „agresivnim milosrđem“ u kojem je „milosrdnom“ potreban drugi kao žrtva da bi nad njim vršio svoju „misiju“. To je čest način zloupotrebe nečijeg realnog stradanja. Drugi aspekt je samodoživljaj sebe kao žrtve. Nekada se okolnosti objektivnog, ličnog stradanja, koriste kao unutrašnje opravdanje za buduća nepočinstva. Svaki samoproklamovani „pravednik“, koji se zanosi nekakvim pravedničkim nastojanjima, sebi priča priču o sebi, o sebi kao pravedniku, o sebi kao žrtvi, i onda u aktuelnosti traži povod da se osveti za nepravdu koju je pretrpeo. U romanu stoji rečenica: „Pravda je moralo da bude namirena, nevažno nad kim.“ Tu leži taj zagonetni element, po mom skromnom mišljenju, element nesporazuma sa sobom i drugima, ali i element „zla“ koje nosi masku dobrohotnosti. Razume se, ja ne želim da kažem da je svaki gest humanosti kao takav „problematičan“, već nastojim da pokažem na važno razlikovanje humanosti u svim njenim varijacijama.
 
Da li povodom žrtvene zablude polemišete i šire, sa hrišćanstvom uopšte, budući da se ova vera zasniva na Hristovoj žrtvi iz ljubavi prema čoveku?
 
Ne bih se usudio da polemišem na temu Hrišćanstva, o nekim stvarima moramo ćutati, specijalno danas kad postoji podstrek na govor, na „mišljenje“, pogotovo „kritičko“ mišljenje. Danas je nužno imati mišljenje o svemu. Ljudi lako govore, imaju stav, oštar, naizgled promišljen, ali to je često znak suštinskog nedostatka razmišljanja o onome o čemu se, kao po nekoj prinudi, priča sa punim pouzdanjem u reči i ono izgovoreno.
 
U obraćanju javnosti povodom Ninove nagrade, kazali ste da je vaša generacija prinuđena da se seća rata. Koliko sećanje na ratove u bivšoj Jugoslaviji „učitava“ u činjenično stanje i koja od država u regionu prednjači u tome?
 
Malaparte je rekao da „rat sećanja bukti među poraženima“. Kada shvatimo da je i „činjenično stanje“ konstrukcija koja služi aktuelnim odnosima moći, kada shvatimo da se svaka „činjenica“ koristi kao podstrek na nova problematična činjenja, onda nam postane jasno da nema te „činjenice“ koja bi na nas ostvarila „olakšavajući“ učinak bivanja u „istini“. S obzirom na to, sve države bi da se sećaju– jer su sve države na ovim prostorima gubitnice. Kapital odnosi su ostvarili istorijsku pobedu, a način te pobede je da se poraženi sećaju kako je, možda, moglo da ne bude tako. Nasuprot aktuelnoj histeriji i strahu da se ne sećamo dovoljno, ja bih rekao da se sećamo i previše, jer nam stvarnog, aktuelnog, neposredno življenog života, neprestano manjka.
 
Šta mislite o globalnoj reviziji istorije, gde se relativizuju i zločini holokausta?
 
Moćni mogu da zaboravljaju, da revidiraju, a nemoćnima ostaje da pamte i da recikliraju, nadajući se, zauvek, da će se u jednom trenutku javiti neko ko će priznati njihovo stradanje i bivanje potčinjenim, nemoćnim. Istorijski gledano, jesmo žrtve, ali način te žrtve je i u tome što se (uzalud) uzdamo da će nas neko čuti. A žrtve ko žrtve, nemaju glas, budući da su dominirane, one nemaju reči kojima bi komunicirale svoju poziciju. Naravno, ne postoji ni adresa na kojoj bi ih se čulo, ali to je drugo pitanje.
 
I prošle godine bili ste blizu Ninove nagrade, ali je niste dobili. Prepričavano je vaše nezadovoljstvo na društvenim mrežama tim povodom. Koliko vam ova nagrada znači?
 
To je bilo pretprošle godine, sa romanom „Pa kao“, koji je bio u toj, ružno nazvanoj, „trci“ za Ninovu nagradu. Prepričava se samo ono za šta nam medijski balon nudi lozinke kojima možemo da pristupimo nekom fenomenu. Niko ne priča o knjizi, malo ko ju je i pročitao, ali povoda za trač, uvek se nađe. Ubrzanje koje živimo, nalaže nam da brzopleto „znamo“, unapred, kako ne bismo morali da mislimo, čitamo i stavimo prst na čelo. Nagrada znači onoliko koliko proširuje horizont recepcije moje književnosti.
 
Zbog čega niste prisustvovali „Postninovskim čarolijama“ u Domu kulture „Studentski grad“, gde su kritičari razgovarali sa piscima koji su bili među kandidatima za ovo priznanje, iako ste dobili poziv kao dobitnik nagrade?
 
Poziv na „Čarolije“ sam dobio pre nego što se saznalo da sam ja taj famozni „dobitnik“. Imao sam zakazano skijanje na koje sam hteo da odem, prvi put u životu. Skijanje je taj neki „marker“ klase kojoj pripadaš. Namerno sam hteo da odem na skijanje, iako ne znam da skijam. Dobio sam Ninovu nagradu, pa sam odložio to skijanje, zbog kojeg sam otkazao „Postninovske čarolije“. Međutim, jednom ću zaista otići na skijanje.
 
Piše: Marina Vulićević
Izvor: Politika