Zašto će nas roman „Farenhajt 451“ uvek plašiti

Postoji razlog zbog koga distopijska naučna fantastika nikad ne izlazi iz mode – bez obzira na vreme koje prolazi, ljudi će budućnost uvek posmatrati sa sumnjom. Kolektivna mudrost smatra da je prošlost bila dobra, da je sadašnjost jedva podnošljiva, a da će budućnost svakako biti nakrcana robotima iz „Terminatora“ ili da ćemo potonuti u haos kao u filmu „Idiokratija“.

Ciklične političke tenzije i promene oživljavaju klasične distopijske romane zbog čega oni dobijaju auru aktuelnosti.

Predsednički izbori u Americi 2016. godine ponovo su doveli klasik Džordža Orvela „1984“ na liste bestselera, a Huluovu adaptaciju „Sluškinjine priče“ učinili depresivno prikladnom i sasvim aktuelnom. Ovaj trend se nastavlja, a HBO je realizovao adaptaciju naučnofantastičnog romana Reja Bredberija iz 1953 – „Farenhajt 451“. Ako vam deluje čudno što knjiga objavljena pre više od šest decenija i dalje može biti zastrašujuća za modernu publiku, verovatno niste skoro pročitali ovaj roman, jer „Farenhajt 451“ je jedan od onih romana koji stari sa stilom – i ostaje podjednako strašan danas kao što je bio i sredinom 20. veka, a razlozi za to su brojni.

Ako niste rođeni u poslednjih nekoliko godina, velike su šanse da već znate okosnicu ove priče: u budućnosti, kuće su uglavnom nezapaljive, a vatrogascima je promenjena uloga; sada su predstavnici zakona koji zabranjuje posedovanje i čitanje knjiga, oni spaljuju domove i imovinu (i knjige, naravno) svakoga uhvaćenog sa krijumčarenom književnošću. Glavni junak Montag je vatrogasac koji sa podozrenjem posmatra nepismeno, zabavom-opsednuto i plitko društvo u kome živi, i počinje da krade knjige iz domova koje spaljuje.

Često se vidi samo površinska metafora spaljivanja knjiga – što je nešto što se i danas dešava –  ili nešto suptilnija kritika cenzure, što već samo po sebi čini knjigu neprolaznim klasikom. Na kraju krajeva, ljudi se i dalje bore da proteraju određene knjige iz škola, iz brojnih razloga, a čak je i sam izdavač decenijama cenzurisao „Farenhajt 451“, dok je u opticaju bila samo verzija „prikladna za škole“ iz koje su bile izbačene vulgarnosti, a neki stavovi preoblikovani tako da budu manje uzmemirujući. (Kada je Bredberi otkrio da se ovo dešava, napravio je ozbiljnu pometnju sve dok izdavač nije, osamdesetih, ponovo izdao originalnu verziju.)

Da bi zaista i u potpunosti razumeli zastrašujuću prirodu ove knjige, potrebno je uvideti da ovde nije reč samo o knjigama. Kada se fokusirate samo na površne metafore, knjiga deluje kao noćna mora prosečnog knjigoljupca, dok je dublja istina da je Bredberi pisao o efektu koji masovni mediji, poput televizije, filmova i drugih (uključujući i neke koje nije mogao da predvidi) imaju i imaće na ljudske živote: skraćivanje raspona pažnje i navikavanje ljudi da konstantno traže uzbuđenja i instant zadovoljstva – što za rezultat ima stvaranje društva koje ne samo da je izgubilo intresovanje u potrazi za istinom, već i samu mogućnost potrage.



Lažne vesti

U novom milenijumu „lažnih vesti “ i internet zavera, „Farenhajt 451“ je jeziviji nego ikad, jer je ono što vidimo zastrašujuća Bredberijeva vizija budućnosti koja se ostvaruje – samo nešto sporije nego što je on zamislio.

Bredberijev glavni negativac u romanu, kapetan Beati, objašnjava redosled događaja: televizija i sport su skratili raspon ljudske pažnje, a knjige su postale skraćene i sažete da bi se prilagodile tome. U isto vreme, neki ljudi su se žalili da su jezik i ideje u knjigama postale uvredljive, pa je vatrogascima naređeno da unište knjige i na taj način zaštite ljude od uznemirujućih ideja. U danjašnjici stvari još nisu stigle do tog nivoa, a ipak, seme ovakvih dešavanja je već tu. Raspon pažnje je sve kraći. Sažete i cenzurisane verzije romana već postoje. Filmska i televizijska režija je sve brža, a video-igre su svakako imale uticaj na zaplete i ritam pripovedanja, zbog čega su i priče postale  sve uzbudljivije i senzacionalnije ne bi li time zadržale našu pažnju, dok sporije i priče koje zahtevaju razmišljanje već izgledaju dosadno.

Prava poenta

I baš to je razlog zašto je „Farenhajt 451“ toliko zastrašujuć, i zašto će takav ostati i u doglednoj budućnosti, uprkos svojoj starosti: u samoj osnovi, to je priča o društvu koje dobrovoljno, pa čak i sa entuzijazmom podstiče svoje uništenje. Kada Montag pokuša da ozbiljno porazgovara sa prijateljima i suprugom, kada pokuša da isključi televiziju i tako ih natera da misle, oni se naljute i zbune, i Montag tada shvata da njima nema pomoći – da oni i ne žele ni da misle, ni da razumeju. Sami  biraju da žive „zaštićeni“, u balonu. Spaljivanje knjiga počinje tek kada ljudi sami odluče da ne žele da ih uznemiravaju ideje koje smatraju mučnim, niti misli koje prete da sruše njihove predrasude.

Takvi „baloni“ nas danas okružuju: svi poznajemo ljude koji biraju da dobijaju informacije samo sa jednog izvora, koje samo potvrđuje ono što već misle da znaju. I dalje se protivimo pokušajima cenzure, ali na društvenim mrežama možete videti ljutite reakcije ljudi na priče koje im se ne sviđaju, možete videti kako ljudi prave majušna skladišta informacija da bi time zaštitili sebe od svega strašnog ili uznemirujućeg, kako se ljudi često i ponose time koliko malo su pročitali i koliko malo toga poznaju izvan svog ličnog iskustva.



To sve dokazuje da je seme Farenhajta  već među nama. Ali, naravno ne znači da će i proklijati – što ovu knjigu svejedno čini zastrašujućom. Priča seže mnogo dublje od površne ideje o vatrogascima koji spaljuju knjige da bi uništili znanje – to je suštinski jeziva i tačna ideja o tome kako bi naše društvo moglo da se uruši bez ijednog ispaljenog metka, kao i mračno ogledalo modernog doba, u kome je plitka jeftina zabava uvek dostupna na uređajima koje nosimo sa sobom, koji već guše svaku informaciju koju ne želimo da čujemo, bez prestanka.

Uvek je pravo vreme da čitate ovu knjigu, što je samo po sebi jedna od najstrašnijih stvari koja se može izreći.

Izvor: thoughtco.com
Prevod: Dušica Novaković