Svet je podeljen.Milijarde programiranih slede materijalističko božanstvo, putevima uređenim, osvetljenim i ograđenim. Do duhovnog božanstva takvih puteva nema. Gde god da pogledate, nećete ga ugledati jer je uvek iza vaših očiju. Do njega ne stižete telom, već mislima i verom, a to je privilegija malobrojnih. Likovi u romanu i nisu tako bitni, svako može da izabere stranu. Pekić je izabrao: "Mit je istina, a stvarnost je iluzija". U okeanu je život nastao, u okeanu se i završio. Ali, zato su tu krugovi, jer je samo na njima svaki završetak ujedno i novi početak. Klasičnog raspleta nema, pisac čitaocima ostavlja samo nadu i "Atlantidu" kao misaoni svetionik koji će ih udaljiti od duhovnih plićaka i usmeriti im misli u sigurne dubine sopstvenih umova.

Atlantida Borislava Pekića pokazuje da je nekada svet mogao biti pravedan, neiskvaren i ljudski, ali je vremenom malo-pomalo dolazilo do poremećaja vrednosti u njemu, da bi danas on bio jedan sasvim nepravedan, iskvaren i neljudski svet, da sami ljudi i dalje žive u njemu ne verujući da je sve oko nas „kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve imitacija“ (Pekić). Omiljeni autor nas navodi da tragamo za onim izgubljenim humanim vrednostima koje smo kroz istoriju umesto da gajimo, sve više odbacivali zarad postizanja ciljeva kao što su vlast, novac i nadmoć. Svojim delima ukazuje nam na to da u današnjem dobu kada čovek teži da prevaziđe samog sebe, ono što ljudi postižu svojom egocentričnošću jeste da izazivaju upravo sudbinu Atlantide zato što je čovek oduvek težio da pokori drugog i nametne svoju prevlast nad slabijim i nejakim. Saopštava nam da svi drugi vidovi neverbalne komunikacije postaju oni pravi, iskonski načini razumevanja sa drugim bićima, pa stoga ovo svojstvo ironično pripisuje pravim ljudima. U Atlantidi puno je nedužnih i nevinih i ljudi i robota moralo da strada. Čitajući roman, shvatila sam da Atlantida zapravo nikada i nije postojala, osim u umovima ljudi koji su oduvek tragali za nečim idealnim i nedostižnim. Ukoliko je čak i moguće dostići mali stepen savršenstva, treba misliti o putu koji nas do njega vodi. Ako na tom putu moramo ukloniti svakog ko nam se nadje kao prepreka, onda naš san postaje košmar koji smo stvorili nad telima nedužnih androida. Zato u Atlantidi shvatamo da su i ljudi i androidi u zabludi da mogu opstati jedni bez drugih, umesto da prihvate jedni druge. Ovaj roman ponudio mi je odličnu pisanu reč, kao i Besnilo, 1999., Kako upokojiti vampira, Novi Jerusalim i Vreme čuda. Sa nestrpljenjem očekujem svih sedam tomova Zlatnog runa a do tada uživaću u novom iščitavanju prethodnih romana. Neprocenjivi su.

Jeste li budni? Probudite se. Ako i dalje spavate nista vas ne odvaja od automatizma. Vodolija ceka. Taj osecaj nelagode i otudjenosti zahteva budjenje. Covekove sposobnosti su nezamislive, ali za to je potrebna transformacija iz robota u coveka. Borite se za budjenje. Svest je osnovni pokazatelj da je zivot prisutan. Ili je to dusa? I sta je covek u svojoj potrazi za sobom, za saznanjem, za smislom, za covecnoscu, ako ne vrhunac postojanja.Jeste li budni? Probudite se. Borite se za budjenje.

Procitajte knjigu, a onda ponovo pogledajte Matrix i videcete od koga su braca Wachowski ukrali ideju. Kao i u Besnilu, Pekic nas polako uvodi u pricu, u pocetku nas navodi na pogresne zakljucke, a onda kada otkrije sve karte uzivanje moze da pocne.

Definitivno ne poznajemo niti sebe niti ljude oko nas, a kamoli ljude koje nismo videli vec duzi vremenski period. Zapitajte se, sta se od tada promenilo. Zamislite samo da se jednog jutra probudite, da vise ne sluzite ni za sta? Kako biste se osecali? Da li bi vam tek tada nedostajao svoj posao od koga ste "kukali" do juce, do kada ste ga i radili. Zamislite samo da svaki vas posao obavlja robot, sada vam zvuci zanimljivo i lepo, ali kako tehnologija napreduje ovo ce se kroz stotinu godina i ostvariti. Covek vise nece imati funkciju, zapitaje se samo kako ce vasi praunuci i njihova deca i unuci ziveti, da li ce njima biti lepo. Knjiga je predivna i verujte mi da je necete ispustati iz sake dok ne procittate prvo slovo sa prve strane pa sve do poslednjeg slova u poslednjoj strani.

Da li zaista poznajemo svet u kome živimo? Ljude oko nas? Sebe same? Kombinujući mit o Atlantidi, biblijske i istorijske događaje, Pekić nam daje novu sliku sveta. Sveta u kome žive roboti-humanoidi i ljudi. Rame uz rame žive od postanka sveta i ranije, mrzeći jedni druge i pokušavajući da se međusobno istrebe. Pisac vešto uklapa istorijske činjenice i teorije o robotima i ljudima. Jedina stvar koja ih razlikuje je duša. Međutim, kako se odmiče sa pričom postaje jasno da nakon godina zajedničkog življenja zaraćene strane počinju da liče jedni na druge. Ljudi postaju okrutni, nalik na mašine, a humanoidi razvijaju osećanja. Pitanje koje se postavlja kroz majstorsku Pekićevu naraciju je: Šta je manje zlo? Veštački svet koji se vodi moralnim normama ili prirodno, iskonsko ali ogrezllo u konformizam? Nema pravog odgovora, ali vas Atlantida zasigurno tera da porazmislite o svetu koji vas okružuje i o sebi samima.

Zamisli civiliciju, nastalu desetinama hiljada godina prije naše, toliko savršenu da je stvorila humanoide koji će obavljati obične, kućne ili komunalne poslove.Zamisli civilizaciju humanoida koja evoluira paralelno sa našom i brže od naše.Toliko efikasno da više ne znaš ko je čovjek a ko humanoid. Zamisli hiljade godina ljudske istorije, borbe i ratove, prevrate i revolucije, koje ispod površine vidljivog kriju vječitu borbu ljudi i humanoida. Zamisli novo doba, svijet oko tebe.Zapitaj se ko je robot a ko čovjek!Da li u krevet odlaziš sa ženom (muškarcem) ili mašinom? Ko vlada tobom? Da li se tiranija moze prekinuti povlačenjem poluge u vrhovnom kontrolnom centru? Ili... Da li je vrijeme za eru Vodolije?

Knjiga jako aktuelna u današnje vreme, kada se polako gubi ljudskost i kada se ljudi okreću jedni od drugih i vezuju se za računare, igrice, telefone, televizore i druge mašine. Život prolazi pored, a mnogi to, na žalost, ne primećuju. Zato je ova knjiga jako značajna, jer mislim da je Pekić hteo da kaže kako mašine u našem životu ponekad zauzimaju važnije mesto nego ljudi, i kako se u mnogima polako gubi sve ono đto naš čini ljudima i daje značenje reči ljudskost.Knjiga koju bi svako trebalo da ima u svojoj biblioteci, i povremeno da je ponovo pročita, da bi se podsećali ko smo i ko bi trebali da budemo.

Baš kao i ova davnoiščezla civilizacija, epos "Atlantida", iako fikcija, uvodi u priču odmah, nemilosrdno vas "hvata" pod svoje i ne pušta do poslednje tačke između dve korice. Toplo je preporučujem svima koji vole mitologiju Starog sveta i (izmišljene) događaje u njoj. Iako je fraza - ali ova priča ne sme ostati nepročitana. Pravo uživanje, hvala g. Pekiću!

Mislim da je ovo najbolje Pekićevo delo.Ova knjiga je ostavila najjači utisak na mene,jer kad sam završio sa čitanjem više na svet nisam gledao istim očima.Znam da je delo fikciono,ali tako je žestoko opisan svaki detalj da nećete znati šta vas je zadesilo.Atlantida,jedna od najvećih svetskih misterija.Da li je postojala?Ova knjiga će vam otvoriti oči i odgovoriti na mnoga pitanja vezana za taj fenomen i sam život."Ljudi su previše robotizovani'',to je on napisao pre skoro trideset godina.Možete zamisliti kakva je sada situacija.Ova knjiga će vas naterati da se zapitate da li je program i izvesnost ono što želite od života?

Ovu knjigu sam dobio na poklon od najboljih prijatelja. Sećam se kada sam je pročitao koliko sam im bio zahvalan i koliko sam bio oduševljen njenim sadržajem. Knjiga sadrži gomilu misterija koje se prepliću i svode na jedno. E to jedno je neverovatna ideja koja čitaoca ostavlja zapanjenim. Kao i u svakoj Pekićevoj knjizi, jednostavno morate da razmišljate o čoveku i čovečanstvu. Ovo delo, prepuno fenomenalnih scena, originalnih i neponovljivih ideja, jednostavno morate imati.