Luče Novog Jerusalima - priča posle koje će arheolozi dovesti u pitanje ispravnost svih svojih zaključaka. Navodim ovu poslednju priču jer je ona na mene ostavila najveći utisak. Međutim, svaka od ovih pripovedačkih celina mogla bi s pravom da se nađe u bilo kojoj svetskoj antologiji kratke proze. Da reč genijalno, usled čestog korišćenja, nije izgubila na težini, usudio bih se da kažem da je ova zbirka genijalna.

„Novi Jerusalim“ je zbirka priča, koja potvrđuje bogatstvo Pekićevog idejnog sveta i zrelost njegove pripovedačke samosvesti. Paradoks, parodija i ironija funkcionišu kao poetički trougao „Novog Jerusalima“, na čijim temenima se napaja Pekićev imaginativni svet. Optikom pradoksa autor je doveo u pitanje sve kategorije etike. Smeštajući poslednju priču u antiutopijsku budućnost, problematizovao je viziju „nebeskog grada“, te je naslovna sintagma dobila parodijsko značenje. Dokumentima, naučnim radovima, a samim tim i istorijiskom diskursu pristupio je ironično. Svaka priča smeštena je u određeni istorijski okvir, pri tom je neophodno naglasiti da je poslednja priča antiutopijska tačka u budućnosti. Iako strogo omeđane, Pekić će istorijske aktuelnosti, poetičkom magijom svog pera, pretočiti u univerzalnu stvarnost. Univerzalna stvarnost biće potvrđena reinterpretacijom motiva, što je ujedno i temeljni mehanizam ovog dela, jer pet priča zaokružuje u jedinstvenu celinu. Pet istorijskih aktuelnosti biće ovaploćene u junacima, klasifikujući ih na: bića vatre, bića zemlje, bića vode, bića vazduha i bića metala. Omaž gotike naći će svoj prostor i u samim karakterima, nosiocima kratkih narativnih celina. Tako svaki lik ove zbirke priča, pod dejstvom mračnih i nedokučivih sila, kopa crnu rupu vlastitog potonuća. Upečatljiv primer tog gotskog naboja u Pekićevim karakterima je Popje, protagonista treće priče, koji jede smrt. Pri čemu će maestralnost Pekićeve stvaralačke misli uspeti da od smrti, te misaone imenice, načini obrok, impresivan u svojoj konkretnosti. Ipak, kraj svake priče je otvoren i višeznačan, te poziva čitaoca na saradnju. Dovodeći u pitanje moral, pouzdano poznavanje istorijskih činjenica, naučni pristup stvarnosti, utopijske vizije, Pekić je ukazao na čovekovu poljuljanu egzistenciju i satkao polja večite problematike. A problematika je vredna samo onda kada je večna, kada nagoni na neprestano traganje za odgovorima. Zato je razmišljanje o Pekićevom opusu dužnost, koja rezultira analizom i stvaranjem, i odgovornost koja nas čini nesigurnim da li ćemo na dug prema Pekićevom delu ikada uspeti ispravno da odgovorimo.

Нови Јерусалим је збирка прича које обухватају широк временски период, од краја средњег века до далеке будућности, спојен причама, животима, људи о којима се приповеда. На први поглед они немају ништа заједничко, но они су својим трагичним судбинама обележили време у којем живе. Свако на свој оригиналан, креативан, рушилачки или стваралачки, па чак и бизаран начин. Они су људи елемената (вода, ватра, ваздух, земља, метал) и један елемент представља судбину једног човека. Све то зачињено добро познатим Пекићевим сарказмом, па чак и иронијом, који нас тера да преиспитамо, у зависности од приче, допринос ових људи као и трагичност њиховог постојања. И наравно начин приповедања кроз који Пекић не даје потпуну слику догађаја, већ нам оставља пуно места за нагађање и размишљање и кроз који као да шаље поруку: СНАЂИТЕ СЕ!

"Novi Jerusalim" nije obična zbirka priča. Sadržinski raznolike, ove smislom i značenjem bogate priče na idejnom planu ulančavaju se u svojevrstan roman kompanovan poput mozaika u kome svaki deo ima svoje mesto i svoj smisao. Povezane biblijskim podtekstom, upečatljive po variranju lirski intoniranih uvodnih delova, neobične zbog perspektive iz koje se sagledava tragedija istorije, ove priče nose humanističke poruke, antropološki krik pobune protiv nasilja, nepravde, beznađa, besmisla i smrti. Koliko se god puta čita, "Novi Jerusalim" isijava novom svetlošću, neophodnom u mraku istorije i ljudske psihe, koji je svojom umetnošću pokušao da odagna jedan od najvećih umova koje je srpski narod imao - Borislav Pekić.

Ovo je zbirka koja prikazuje suštinski odnos duge i kratke forme jer se priče u njoj lako mogu opisati kao celokupan Pekićev opus u malom. Ideje, teme i motivi koji su se, između ostalih, našli u romanima „Odbrana i poslednji dani“, „Besnilo“, „1999“, „Zlatno runo“ ili „Atlantida“, ovde se ponavljaju, razvijaju i stavljaju u prvi plan, ali ne uvek jasno i eksplicitno, već, shodno formi kratke priče, skriveno i podređeno pojedincu. Ovaj aspekt je toliko razvijen da se čitalac upravo u ovoj zbirci sreće sa jednim od autorovih najupečatljivijih i najuspelijih junaka i lako shvata zašto je njegov epitom umetnika, Dumetrius Kir Angelos, toliko poseban. Pekić prikazuje običnog čoveka čiji život često ni po čemu nije vredan pomena van okvira teksta, ali u njemu dostiže skoro mitološke okvire i ubedljivost. Dajući vremenske odrednice, pisac ne samo da stavlja radnju u određen period prošlosti, već i dokazuje njihovu sličnost i nepromenljivost: zemlje dobijaju nova imena, granice se brišu, ljudi umiru, ali njihove priče, uz blage varijacije, ostaju uvek iste. Fokusirajući se na pojedinca, Pekić pokušava da vaskrsne zaboravljene fragmente istorije i nebitne isečke koji ne samo da predstavljaju suštinu života njegovih junaka, već i srž njegovog stvaralaštva koje ovom zbirkom kulminira.