Upoznajte Branislava. On ima devet godina. Nema prezime, nema majku, nema oca, rodbinu, školske drugove... i zna da neće dugo živeti.
Branislav je stvaran, ali za svet kao da ne postoji. Svako ga može čuti, videti, dodirnuti, i lekar, i socijalni radnik, i policajac, ali to nije dovoljno – on nije evidentiran, uz njegovo ime ne stoji broj. A bez broja niko ne može biti ozbiljno shvaćen. Njemu samom najteže je da shvati koliko dugo žive deca. Uprkos toj misli, uprkos strahu, uprkos ljudima o koje se odbija kao o hladne zidove, Branislav pronalazi smisao svog kratkog života. Ne trudeći se da se nametne svetu od kojeg mu zavisi život, britkim umom i čistim srcem deteta stvaraće svoj svet u ogledalu i pružiti nam duboko uznemirujuću i bolno neprihvatljivu sliku stvarnosti.
Dete na stepenicama potresna je priča o odrastanju bez uporišta i nemogućnosti postojanja, roman koji kida utrobu neiskvarenom dečjom filozofijom i podsećanjem na ono što čovek, kad sazri, zaboravi da je bio – pametno i dobro dete.
Baš me potresla ova knjiga. Bilo mi je žao malog Branislava, koji je samo želeo kao i svako dete da bude voljen. Ostavlja roj pitanja u glavi nakon završetka knjige. Branislav je usled samoće počeo da izmišlja, verovatno mu se taj izmaštan svet više dopao od stvarnosti. Koje dete ne želi ljubav svoje majke, toplinu njenog zagrljaja i toplu reč, sve to je malom Branislavu bilo uskraćeno. Tužna priča kako zatvaramo oči pred problemima, i doživimo prosvetljenje tek kad na kraju, ipak za sve to bude kasno.
Deca bi trebalo da budu srećna, ali to je nemoguće
Evgenija Anđelković
Priča o dečaku Branislavu. Želeo je tako malo - toplinu i sigurnost doma, nežnost majčinog zagrljaja, lepu reč, smeh i radost. A njegova majka, izmaštana ili stvarna, nije pokazivala nikakva osećanja prema njemu, čak nije volela ni da ga gleda. Mnogo je radila i retko je bila uz njega. Deca iz škole su ga izbegavala, nisu hteli da se druže sa njim. Odrastao je na ulici, sam i tužan. Bio je primoran da stvori neku svoju stvarnost, svoj unutrašnji svet u kome je njegova mašta gradila priče i doživljaje. Smatrao je da su odrasli uglavnom loši, zato nije želeo da odraste i postane odvratan. Jer, neki ljudi nisu imali pojma koliko su deca osetljiva i koliko mogu da budu tužna. Deca bi trebalo da budu srećna, ali to nije moguće, za to su krivi drugi a ne sama deca...Branislav nije stigao da odraste, zaustavila ga je administracija. Odrasli baš znaju da zakomplikuju život!...Tužna i potresna priča o našoj stvarnosti, o nama odraslima i našoj nesposobnosti da vidimo dečji bol i nemu patnju.
Licno poznajuci Branislava Baneta Bjelicu moje nestrpljenje za sto brzim dolaskom do tog stiva prosto "kipti". Nemam sumnju u kvalitetna fantazmagoricna razmisljanja, sklop reci, toplinu misli i osecanja. Verujem da obucenost delovanja pisanom reci ovog kreatora inteligencije svakog citaoca nece ostaviti ravnodusnim.
Cekamo igru reci.
Pozdrav!
Branislav Bjelica je knjigom "Dečak na stepenicama" već zbunio literarnu javnost. Nije jasno da li je napisao najbrutalniju knjigu za decu do sada viđenu u Srbiji ili je reč o najinfantilnijem izdanku...
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.