Bjanka Garufi rodila se u Rimu 21. jula 1918; majka joj je, Đuzepina Melita, bila Sicilijanka, jaka i nezavisna žena koja je jedina, od mnogobrojne porodice, preživela zemljotres iz 1908, pošto nije bila kod kuće. Školu pohađa u rimskom internatu; leti se vraća u Letojani, nekoliko kilometara od Taormine, u veliku majčinu kuću iz osamnaestog veka.
S dvadeset godina piše svoje prve pesme, nakon kojih u pravilnom ritmu, kroz godine, slede mnoge druge, sve sabrane, 1992, kod izdavača Vannija Scheiwillera (Se non la vita. Poesie 1938–1991; dr. izd. 2003). Poema Spirala i sfera pojavila se ranije u časopisu Communità (1944), a zbirka Uže (1944–1945) objavljena je 1965, isto kod Vannija Scheiwillera. Svoj prvi roman, još uvek neizdat, Posthumna knjiga, povoljno ocenjen od Čezara Pavezea, piše 1945.
U Rimu pod nacističkom okupacijom, Garufi aktivno učestvuje u Otporu, uz Fabricija Onofrija, istaknutu ličnost Italijanske komunističke partije. Tokom 1945. radi kao sekretarica u rimskom sedištu izdavačke kuće Ejnaudi, u Vija Ufiči del Vikario br. 49, i tu upoznaje
Čezara Pavezea, koji za nju piše kratki kanconijer Zemlja i smrt (devet pesama napisanih od 27. oktobra do 3. decembra 1945) i s njom se spori povodom značenja i značaja mita; otuda i Dijalozi sa Leuko, započeti 13. decembra 1945 (Veštice), završeni 31. marta 1947 (Ljudi), i objavljeni u novembru iste godine. Posveta na primerku poslatom Bjanki Garufi rasvetljava ulogu koju je ona imala u nastanku ovih „malih dijaloga“: „Za Bjanku – Kirku – Leuko/Paveze/nov. ’47.
Između februara i aprila 1946. piše sa Pavezeom u četiri ruke roman Velika vatra, koji će biti objavljen tek 1959; on će imati, zahvaljujući Bjanka Garufi, svoj nastavak, drugačiji od onog koji su oboje inicijalno imali u vidu, i izlazi iz štampe pod naslovom Fosil (Ejnaudi, 1962; francuska verzija u prevodu same Garufijeve, Le fossile, Mercure de France, Pariz 1965). Njen poslednji roman, naslovljen Rosa cardinale (Longanesi, Milano 1968), ima za glavnu junakinju mladu ženu po imenu Sandra i razvija situacije i teme autobiografskih implikacija: „Detinjstvo na Siciliji s babom zaluđenom spiritizmom, adolescencija u Rimu u miljeu naprednih intelektualaca, ljubav založena, ali u isto vreme i lišena iluzija“, i slično.
Intenzivna je i uspešna njena delatnost prevoditeljke s francuskog (dovoljno je pomenuti imena Kloda Levi -Strosa, Simon de Bovoar, Morisa Saksa, Monik Lanž, Žaka Šarbonijea). Važna su, počev od sedamdesetih godina, njena putovanja i boravci u Parizu, Njujorku i na Dalekom istoku; u Hongkongu, tokom 1969, pokreće i vodi naredne tri godine lektorat za italijanski jezik i kulturu pri kineskom univerzitetu. Vraća se u Rim 1974. i piše pozorišni komad o stanju žene i ženskoj emancipaciji; taj komad, pod naslovom Feminacija, prikazuje RAI i reprizira ga više puta.
Diplomira 1951. na Fakultetu za književnost i filozofiju u Mesini s tezom Struktura i dinamika ličnosti u psihologiji Karla Gustava Junga; napisala je mnogo ogleda o Jungovoj psihoanalizi (Rivista di Psicologia Analitica, Journal of Analytical Psychology, Anima, itd.), učesnik je brojnih konferencija, u Italiji i inostranstvu, priredila je nekoliko publikacija (pomenimo barem onu o Džejmsu Hilmanu, San i donji svet, EST, Milano 1996).
Počev od ranih sedamdesetih posvećuje se struci jungovski orijentisane psihoterapeutkinje, bila je potpredsednica IAAP-a (Međunarodnog udruženja za analitičku psihologiju). Bavila se psihodramom i grupnom psihoterapijom.