Autentični svet katastrofizma i kriza identiteta u romanu „Ljudi bez grobova“

Ime Enesa Halilovića, pesnika i pisca tri zbirke priča prisutno je na balkanskoj književnoj mapi odavno. Objavljivanjem svog pravog romana „Ljudi bez grobova“ ovaj pisac potvrđuje svoj talenat i svoju spisateljsku umešnost.

S obzirom na godine pisca, rano je davati bilo kakav konačni sud njegovog pesničkog i proznog opusa, ali se već sada može govoriti o osobenostima i autentičnom svetu, koji on, u svojim delima stvara.

Tri su osnovne osobenosti romana Enesa Halilovića: istorijsko saznanje koje nam pruža, svevremenost poruke i bogatstvo jezika kojim je ovaj roman napisan.

Dramski nukleus romana, jednostavna je priča, koja se može svesti na nekoliko rečenica. Teatralizacija takve radnje omogućava piscu da produbi karakterizaciju svojih likova u romanu. Njegovi junaci, ličnosti su sa složenim psihičkim ustrojstvom, oni razmišljaju, vole, bore se, umiru, ali ne nestaju. Svako od njih, poput feniksa, vaskrsava u nekom novom vremenu. I mada se čini gotovo nemogućim spojiti Halilovićeve junake, ipak se kroz svakog od njih provlači ista postojana, ljudska nit, svi su oni svojevrsna opaska o običnoj prirodi čovekovoj, u običnim, malim sredinama.

Što se tiče jezika romana i njegove dramatičnosti, uprkos nekim metaforičnim scenama, on je realističan. Enes Halilović slikovit je u opisima likova, ritmično i sažeto. Dočaravajući i oživljavajući najrazličitije ljude, najraznorodnijih profesija, naravi i interesovanja, pisac pored normativnog, negovanog jezika, koristi i žargon. U njegovo delo tako ulazi ulični idiom, Novog Pazara, raznolik i opor, sa puno sočnih reči, koje Novom Pazaru i Lukaru, selu nadomak Pazara, daje trajno mesto u srpskoj budućnosti. Halilović ne želi da filtrira rečnik svojih junaka. On ih preuzima iz života i oni nastavljaju da traju na stranicama romana.

Oštar posmatrački duh sa urođenim dramskim instinktom, čini književnu akciju, ovog pisca višeznačnom. Halilović nije ni izveštačen, ni ubedljiv, ni mlak, ni patetičan, ni vansvestan, ni štur. Bilo da obrađuje temu iz prošlosti od pre četiri decenije, koja se odigrala u Novom Pazaru i okolini ili da piše o kragujevačkoj tragediji, 21. 10. 1941, u Šumaricama, bilo da se oprednjeljuje za slikanje savremenih osobenjaka ili usamljenika, on poseduje pomalo dečačke vizije, živu, govornu, jezičku ekspresiju, iskričavu dosetljivost, nadarenost i suverenost vladanja tekstom i romanesknom materijom. Čvrsto ukopan u ovaj naš, svejedno jučerašnji ili današnji svet, njegov roman „Ljudi bez grobova“ ima nepresahlu snagu piščevog suočavanja sa sudbinom nesigurnog čoveka u kolopletu: strasti, samoodržanja, otuđenosti i mračnih vizija budućnosti.

Usijana i žestoka reč Enesa Halilovića prodire do dna, ali uvek ispod znanja, čistog računa i zdravog razuma, ostaje prostor za trajanje. Ispod čestitosti, ispod sumnji, ispod reči. Tim fascinantnim i fascinirajućim motivom „Ljudi bez grobova“ suigeneris Halilovića dobija još jedan skriveni i dublji smisao.

U širem vremenskom rasponu, šarolikim temama, različitim profilima i karakterima junaka, u isprepletenostima tradicionalnog i modernog, kolektivnog i individualnog, naučnog i upotrebljivog, vidljivog i skrivenog; u svoj talentovanosti, misaonosti, obrazovanosti jednog pisca, u njegovim reagovanjima na ono što se dešava oko njega i u njemu samom... iskri pred nama, čitaocima, lep, veliki, raznobojni svet, satkan od mašte i realnosti, od dobra i zla, otvara se pred nama autentični svet Enesa Halilovića.

Halilović, ipak, nije Novi Pazar i Lukare video sa ciljem da rekonstruiše Numana Numića, već da se iz nje vine u prostor univerzalne misli i poruke.

Svaki lik, ovog romana, postavljen je u situaciju da zauzme odnos prema vremenu u kome se radnja dešava i ono što je pisca najviše zainteresovalo, upravo je ta akcija u njegovim junacima.

Vešto eksploatišući svaku pojedinost, Halilović nas uvodi u jedno metežno stanje sveopšteg kidisanja čoveka na čoveka i uz pomenute skicira još neke likove da bi nam takvu urnebesnu sliku upotpunio.

Roman „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića ima mozaičnu strukturu, veliki broj prizora sa naglim odsečenim prelazima i niz punokrvnih karaktera, čiji odnosi su oslikani u danima nadolazeće neizvesne budućnosti.

Piščevo osećanje socijalne pravdoljubivosti određeno je, koliko idejama protivnim nepravednom socijalnom poretku, toliko i saučešćem prema onima koji pate, logikom koja odvaja pravo od nepravog.

Enes Halilović lik Semira Numića tka od emocija i strasti, od zabluda i zanosa, provodi ga kroz mnoga iskušenja prevazilaženja samog sebe, ljubav prema bližnjem svom, profilira ga kao žrtvu sopstvenog zanosa u kojoj, na kraju krajeva, u presudnom trenutku, progovara glas razuma i savesti, a sve iluzije, plaćene skupo, naposletku se raspršuju, a on ostaje svoj među svojima. On je ono koplje koje je napokon pronašlo pravi put i putuje ka svom cilju. Za sada neviđena metafora u srpskoj književnosti.

Iako je po načinu tretiranja teme iz prošlosti Halilović učinio svoj roman blizak nama, svojim savremenicima, on je takođe i probleme sa kojima se on, pisac, a i svi mi, srećemo svakodnevno približio čitaocu pravom merom. Pisac je utemeljen u rodno tle, ali je ovoga puta njegov stvaralački postupak otvoreniji za uticaje sa strane. Neki kritičari ovaj roman upoređuju sa prozom Meše Selimovića. Međutim, ono što je zasigurno tačno, i u što sam siguran, da, ako i postoji sličnost, ona nije svesna, ni namerna. Selimovićev prosede, više je rentgenski snimak nego fotografija i samim tim se razlikuje od postupka Halilovića koji želi da da fotografiju događaja i njegovih aktera i u tome apsolutno uspeva.

Likovi, junaci romana, znalački je uhvaćeno u pokretu koji (ni) su hteli da naprave i koji je trebalo da ih odvede „nečemu drugm“. U pažljivo ispričanoj priči, Halilović im je dao punu, ljudsku karakterološku težinu time što je svakom liku dopustio da bude u pravu sa svog stanovišta. Pisac je ovde čoveka samog odredio dvojako: s jedne strane prikazane su njegove mogućnosti da utiče na ono što se oko njega dešava, a sa druge strane, čovek je definisan i kao grč jednog tela lišenog slobode.

Roman „Ljudi bez grobova“ je životna priča, „skrojena“ na nekonvencionalan način. To je moderan roman sa unutrašnjim dramatizmom likova, njihovih sloboda i nesloboda, nalaženja, vernosti i nevernosti, tekst sa vešto vođenim dijalozima koji tačno ocrtavaju junake i atmosferu koja ih okružuje.

„Ljudi bez grobova“ je delo u kome je svet, ovaj naš današnji, stavljen pod lupu stvaralačke radoznalosti i umešnosti Enesa Halilovića i pod njom upečatljivo ocrtan.

Pisac, međutim, nije želeo da postavlja bilo kakvu „dijagnozu“. On nam je, svojim romanom dao istoriju jedne bolesti i ostavio nam prostor za razmišljanje, predpostavljanje, prostor za (ne)verovanje. Ni u socijalno-moralnom, ni u psihološkom razmeru, on ne daje sud i ne predlaže rešenje. Njega zamamljuje samo paradoksalnost situacije i njegovo stvaralačko uživanje ide samo do potrebe da nju ostvari.

Halilović sigurno vodi fabulu. On ne okoliša ne štnjedi i ne odustaje od namere da svoje junake predstavi što realnije. Scenski prostor, pritom, ne sužava njihov unutrašnji život i ne stvara od njih statične figure, radnja u romanu razvija se živo i spontano, a događaji teku brzo i neusiljeno.

Junaci Halilovićevi živi su likovi sveta koji se baš ne može nazvati rajskim vrtom. Oni su muslimani, Srbi, Cigani, ali bi mogli biti i bilo koji drugi narod.

U romanu je progovoreno o mnogo čemu: o odnosu misli i akcije; o istini i neistini, o otuđenju sveta oko sebe i otuđivanju od sebe; o ljubavi (koja je retka, površna, uglavnom – fizička) i mirna (koja je na neki način sveprisutan)... Razmišljao je pisac o nama u svetu, o nama sa nama, o svetu oko nas.... Svrha ovakvog pristupa je namera Halilovića da nam pruži saznanja višeg reda o čoveku, civilizaciji, da nas navede da razmišljamo zašto zbog njih patimo, šta smo mi njima, šta oni nama.

Ljudi bez grobova najbolje su delo koje je Enes Halilović do sada napisao, odličan roman. On je zapravo prelomni trenutak u radu ovog pisca, u kome on, mada se ne odriče sasvim od regionalnog, definitivno stupa u sfere univerzalnog, opšteljudskog, zauzima kritičku distancu i prema etnosu kome pripada, i prema čovečanstvu, prema sadašnjosti.

„Ljudi bez grobova“ je roman o obeleženim ljudima, o savremenom svetu iz ugla savremenog pisca. Time je ovaj tekst priča i o nama koji u takvom svetu živimo, o svima nama koji smo islikani, iscrtani ili, na bilo koji način, dotaknuti – vremenom sadašnjim.

U romanu Halilovića izuzetno snažno se oseća katastrofa. Katastrofa na socijalnom i individualnom planu. Rušenje i uništavanje kao neizbežnost prelomnih momenata u isto vreme povezani su sa psihološkim stanjem junaka. Čovek u jednom predhodnom vremenu pokazao se kao igračka u rukama slepih sila, koje ga bacaju u neizvesnom smeru. Katastrofa Semira Numića ima socijalan i izvansocijalan karakter. On naprosto kada nije žrtva društvenih okolnosti i sitacija, postaje žrtva sopstvenih protivurečnosti.

Ovo je roman koji nam na fascinantan i majstorski način priča o ljudskim strastima, nadama i nesrećama, i šarolika igra, raznorodnih životnih priča, u kojima nema ponavljanja. Ovo je roman koji čitaocu nudi različite i specifične vizije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Njegov roman nije mistifikacija, junaci nisu savršeni, a poruke su savremene, višeznačne i trajne.

I iza svih tih likova u romanau, iza svih gorkih, žestokih, istinitih reči, mi otkrivamo jedan lik – lik čoveka koji nam je podario svoju maštu, talenat, misao; otkrio nam još jedan predeo: Novi Pazar, Lukare, Despotovac i baš time sebe uzdigao u univerzalnost.

Iza junaka romana, predela, grobova, neuzvraćenih ljubavi, mi otkrivamo pisca koji reaguje na dešavanja oko sebe i u sebi. On veruje ljudima, a mi ? Mi verujemo – njemu.

On je sebi izborio mesto među najboljim piscima srpskog jezika, i sad mu nema druge, valja na ovom strašnom, a lepom mestu postojati, kako reče Vladika Rade, i za buduća neka pokolenja!

Autor: Branko Ristić