Ima nešto zavodljivo u toj kraćoj proznoj formi, kraćem romanu, sažetom, ispunjenom srži, što se podvlači pod kožu, ispunjava čitalačke zahteve i ne dozvoljava mislima da nesvesno lutajaju i tragaju za drugim sadžajima. Volim „Prokletu avliju“, „Ljudi govore“, „Usta puna zemlje“, „Tata ti si lud“, „Tunel“, „Ljubavnik“, a od skora i „Sveće gore do kraja“. Nepoznat je meni Marai, ukazivanje na knjigu učinilo je svoje, a nedostupnost drugih knjiga i splet srećnih okolnosti doprineo da je sa strepnjom uzmem na čitanje. Sve što nisam očekivao dobio sam ovom knjigom, a to je sve što želim od knjige, kvalitetan tekst, zavodljivu priču, potrebu da mislim o knjizi danima nakon što je pročitam i želju da pričam sa drugima o njoj.
„Jer jedan čovek nije bezuslovno najkrivlji samo u trenutku kada digne oružje da ubije nekog. Greh nastaje pre, greh je namera.“
Prijateljstvo, ono pravo, celoživotno, predstavlja dar, misiju života, blagoslov. Taj dar nije ljubav, na čvršćim je osnovama postavljen, ali donosi i trunčicu Erosa u srca prijatelja i podseća na ljubav, kako kaže Marai. Prijateljstvo daruje žrtvu u trenucima presudnim za život, daje sve ono što ne može dati simpatija, drugarstvo, pajtaštvo, ortakluk, jer to je veza poput blizanačke usađena u srce, mozak, život. Ovo je oda prijateljstvu, ovo je osuda prijateljstva, ovo je osveta sopstvenoj prošlosti.
Šopen je na sceni, dariva atmosferu stranicama knjige i unosi u priču sve različitosti onih posvećenih i onih drugačijih. A scenu ispunjavaju dva starca kojima sve što je ostalo jesu priče dok sveće ne izgore do kraja. Dva stara prijatelja koji se nisu videli četiri decenije, dva prijatelja u čijim životima je ostalo samo jedno pitanje neizgovoreno, sve druge priče su ispričane. Razgovor u izolaciji šume, bogatstvu dvorca, u koji se neko može zatvoriti decenijama, izbegavati poglede drugih ljudi, suvišne razgovore, učiniti sve kako bi zaboravio prošlost, ali prošlost ne izlazi iz misli. Prijatelj je tu i pored stega zidina mračnog dvorca i guste šume, misli ne daju mira, jer potrebni su odgovori na koje nema ko da odgovori. Dijalog se pretvara u monolog, a pitanja se postavljaju jedino u retoričkom smislu, jer odgovori su davno došli sami, ali pitanja su potrebna kako bi se pod treptajem sveća još jednom razmotala prošlost kao dželat jedne mladosti. Pred nama promiču zagrljeno tvrdoglavost, krivica, gubitak i tuga, pod vatrom strasti podstaknute na zajedništvo, sa molbom za odgovor na još jedno pitanje Da li je ona znala? I ni jedan bol nije tako veliki, ni zločin nije tako strašan, i sve je oprostivo i ubistvo, i prevara, i udarac pesnicom, i odlazak, ako dolazi od bilo koga samo ne od prijatelja.
„Bili smo prijatelji, i ne postoji ništa u životu što može obeštetiti jedno izgubljeno prijateljstvo. Ni strast samouništenja ne može pružiti takav ljudski užitak, kao što pruža dirljivo, nemo prijateljstvo onima koje dodirne svojom snagom. (...) Da mi nisi bio prijatelj, ti ne bi sledećeg dana bežao iz grada, iz moje blizine, sa mesta zločina, kao ubice i zlikovci, već bi ostao, varao me, izdao me, i to bi možda bolelo, možda vređalo moju sujetu i ponos, ali sve to ne bi bilo toliko loše kao ono što si učinio, jer si mi bio prijatelj.“
Autor: Miroslav Maričić
Izvor:
Delfi Kutak