Književnik iz Beograda Igor Marojević jedan je od najpozvanijih da priča o stanju u Kataloniji i Barseloni, s obzirom na to da je neko vreme bio stanovnik te španske pokrajine i grada, koji su zbog neuspelog pokušaja proglašenja nezavisnosti i referenduma praćenog nasiljem neko vreme bili udarna svetska vest.
Naravno, s ovim romanopiscem („Žega“, „Šnit“, „Dvadeset četiri zida“...), piscem priča („Mediterani“...), dramskim piscem, esejistom, književnim urednikom - razgovarali smo i o njegovoj novoj knjizi „
Prave Beograđanke“ (Laguna, 2017).
Dugo ste živeli u Barseloni. Kad ste se vratili, pretpostavljam da su vas mnogi pitali zašto niste ostali. Iz ove perspektive, da li ste pre nekoliko godina doneli pogrešnu odluku?
Prošla je, bome, i decenija. Sada je s obzirom na tamošnju duboku političku, socijalnu i ekonomsku krizu lako reći da je trebalo otići, a ja ću ponoviti da ako sam želeo da očuvam srpski toliko da valjano završim sve što imam da napišem na tom jeziku, morao sam da se vratim, bar privremeno. Španski mi se previše umešao u posao i intimu. Da sam mu se još malo prepustio, napredovao bih toliko da ne bih mogao da pišem prozu ni na srpskom ni na kastiljanskom, sem da mucam i zamuckujem kao dadaista.
Nedavno ste opet boravili u Barseloni. Kakva je situacija tamo trenutno?
Svuda ima naoružane i spremne državne policije, kao i javašluka, administracija mili, isti su blago digli glavu, a independisti glas. S druge strane, noćni život je izrazito sadržajan, video sam red od 20 metara ispred kluba „Imperator“, podesnog za hitro upoznavanje i hitro parenje. Šizofrenija slična onoj u gradu i Madridu s proleća 1936. U julu te godine počeo je Španski građanski rat.
Poznajući taj mentalitet, a s obzirom na to da pominjete do zuba naoružanu policiju i puške na ulicama, da li vam se čini da može do dođe do oružanog sukoba?
Mislim da su za oružani sukob ipak neophodne dve naoružane strane. S obzirom na jaku trgovačku zaleđinu, i na još štošta, sumnjam da će katalonska strana biti spremna na gerilsku ili terorističku borbu.
Nedavno nam je jedan danski pisac koji živi u Barseloni rekao da podele na independiste i iste postoje i unutar porodica. Kakva su vaša iskustva?
Naravno, moji su iz okoline Nikšića, ali tako da su jedni poreklom iz okoline Cetinja pa se više osećaju kao Crnogorci, dočim ovi koji su utkivljeni u Staru Hercegovinu maltene po automatizmu Srbi i samim tim je jasno za šta bi se očekivalo da se zalažu. Srodnih pristupa sam se nagledao i po Vojvodini i u Beogradu, a u Kataloniji osetio porast katalonskog nacionalizma i, uvek uz burnu nevericu drugih, da se sprema situacija poput ove. Istina je i da nisam predvideo meru brutalnosti u reakciji Madrida, koliko god on zakonski bio u pravu.
Kako tumačite naš pogled na te probleme? Ide od navijanja da se i njima desi neka secesija u srcu Evrope, do stava: ma, briga me za Kosovo, samo Barsa da ne propadne, da ne uspe Bregzit...
Sve su to vrlo površne reakcije. Njihovi sprovodnici se mahom nisu udubili ni u predmet o kojem sude, pa što bih se udubljivao u njih kad ih neću ni suditi ni pominjati.
Kako vam sad naša Srbija i vaš Zemun izgledaju posle tog katalonskog iskustva?
Zemun mi deluje još mirnije, što ima ogromne prednosti, mada i neke nedostatke. Srbija mi deluje odveć umorno, gotovo, ne daj bože, na samrti.
Tiražan ste pisac, radite kao urednik u velikoj izdavačkoj kuċi, a opet teško da biste se mogli svrstati u mejnstrim. Da li ste zadovoljni svojim društvenim statusom?
Jesam utoliko što sam uprkos alternativnoj poetici i jakom individualizmu kojim sam, između ostalog, postavio jasne granice bliskosti i sa izdavačem i strukovnim udruženjima kojima pripadam - o klanovima i političarima da i ne govorim - postanem dovoljno uočljiv da steknem publiku, mahom alternativnijeg senzibiliteta, i da prodrem čak i u mejnstrim. A onda mi je najslađe da podrivam iznutra.
Vaš novi roman „Prave Beograđanke“ delimično je autobiografski, kako ljudi iz vašeg najbližeg okruženja reaguju na njega?
U najbližem okruženju tvrde da mi je ovo ubedljivo najbolji roman, a to mišljenje najverovatnije ne deli nijedna od četiri glavne junakinje koje sam isprva radio po likovima iz stvarnosti. U sva četiri slučaja radilo se manje-više o nezadovoljstvu što građa nije dovoljno prenesena u tekst. Ali meni je savest mirna jer sam svakog s kim sam sarađivao u pisanju romana odmah upozorio da će predlošci u vidu životnih ispovesti od jednog trenutka biti iznevereni, pre svega za potrebe dramaturgije teksta. Razumeš, Miki, Igor Marojević ti odgovara na pitanja, iako je istoimeni lik u romanu „Prave Beograđanke“ višestruki leš.
Meni je Igor Marojević o kom u knjizi pišete u trećem licu vrlo duhovito prikazan...
Za to je verovatno prilično zaslužan Filip David, koji mi je čitajući roman savetovao da ovog puta više pišem što humornije i da shvatim da je duhovitost, parafraziram ga, zlatna žica mog pisanja.
Jedna od najšokantnijih stvari mi je saznanje da ste zaista plaćali jednoj devojci da bude deo projekta. I o tome pišete u knjizi.
Tačnije, u prvom njenom delu, „Ispovesti“, gde je neka životna faktografija uvažena znatno više nego u ostatku romana. Dotična je naknadno bila nezadovoljna cenom ispovesti koju sam joj platio, tako da joj se roman ne bi svideo sve i da joj svideo.
Šta dalje planirate: Srbija, Španija, nezavisna Katalonija ili nešto novo?
Ispostavilo se da me zbog administrativnih i drugih razloga uskoro čeka višemesečni boravak u Kataloniji, za koju pak ne verujem da može da postane nezavisna, bar ne u dogledno vreme. I tamo ću nastaviti sa davno započetim romanom kojim treba da se završi „Beogradsko petoknjižje“ krunisano „Pravim Beograđankama“, a koji donosi novi i drugačiji uvid u Beograd od devedesetih do naših godina nego ostale knjige iz pentalogije. Naslov tog romana je „Došljak“.
Autor: Milojko Božović
Izvor: blic.rs